Zadržati te

~77~

,,Opet si pobegla?" Sajmon upita, podignutih obrva.

Rumena sam od trcanja. Ostala sam bez vazduha. Obrazi ce mi se raspasti od silnih suza, koje sam prolila, dok sam bezala od onog mesta. Tacnije, dok sam bezala od stranca.
Sajmon stoji na samo par metara od mene. Izraz lica mu je smrtno ozbiljan, dok me promatra. Odmerava me od glave do pete, a najvise se zadrzava na mojim ocima. Tu se najbolje primecuje, koliko sam skrhana dogadjajem od malo pre.

,,Zagrljaj?" pita, pa rasiri ruke.

Izmami mi sitan osmeh, pre nego sto mu pridjem i naslonim glavu na njegove grudi. Lukas i on su slicne visine, ako nije Sajmon i malkice visi.
Plavi decko me steze oko struka, te me poljubi nekoliko puta u potiljak. Predje dlanom preko mojih ledja, dok nesto nepoznato pevusi. Osetim talas mira, kako poplavljuje sav nemir u meni. Definitivno mi je bio potreban zagrljaj. Utociste. Beg. Od svega. I svakoga.

,,Dosta mi je." buncam u njegov duks.

,,Ne mogu da verujem da je pristao." odgovori, zvuceci zaista zbunjeno.

Ali zasto bi bio?
Lukas i Olivija su zajedno. Valjda je normalno da parovi idu negde. Da provedu vise vremena zajedno. Dala je ideju, koja je potpuno razumna.
Ali ono sto nije normalno je, da je Lukas prihvatio, bez ikakvog predomisljanja. Cak me nije ni pogledao. Nije se ni osvrnuo. Nije ga bilo briga sto me slama, po ko zna koji put. Ne znam kako je mogao. Kako je imao srca, da mi to opet ucini, znajuci sta smo jedno drugom obecali?
No, sada je dosta. Istrosila sam se. Osecam se onako, kako sam se osecala pre par godina. Unisteno, i prazno. I da hoce opet negde da gadja, promasice. Nije ostalo nijedno mesto, koje moze da slomi.

,,Gotovo je. Ne mogu vise." kazem, te sklopim oci, udisajuci miris sa Sajmonove dukserice.

Nije isti kao Lukasov. Ni blizu.

,,Razumem te. Necu te vise moliti, da ne odustajes. Presao je granicu." odgovori, kao da je i njega povredio.

I dalje mi nije jasno zasto je on povredjen. Ali vise nije moje ni da znam. Ruke su mi podignute, srce ugazeno. Dusa mi urla, toliko, da je cujem. Mozda i Sajmon moze, da je cuje.

,,Samo bih da spavam. Da ne ustajem iz kreveta." priznam.

Sajmon me nezno odvoji od sebe, i obuhvati mi obraze obema rukama.

,,Ne mogu, da ti pomognem Val, ako budes odmagala sebi."

Pokusam da odmahnem glavom u znak protesta, ali ne mogu da se pomerim, koliko me cvrsto drzi.
Bar mogu srce, da pustim da govori. Sve ono sto moje telo ne moze trenutno.

,,Umorila sam se. Treba mi odmor od svega ovoga."

,,Razumem te. Ali nemoj da se zatvaras u sebe, Val." kaze brizljivo.

Sitan osmeh poljubi moje obamrlo lice. Drago mi je sto mogu da se oslonim na Sajmona, dok sam ovde. Menja Dzona. A s druge strane, Dzo ne bi ovako mirno reagovao, na sve sto mi je Lukas ucinio. Verovatno bi me ostavio, i otisao da ga pronadje, i nauci lekciju. U prevodu, slomio bi mu sve kosti.
Ali Sajmon je drugaciji. On kontrolise bes na najbolji moguci nacin. Pazi sta govori, i kako se ponasa. Iako mu se vidi u ocima, da bi i on najradije, da ode i izlupa brata.
No, nista nece dobiti od toga. Lukas je doneo odluku. Postujem je. Od pocetka je trebalo da to bude Olivija. Ne znam zasto sam sebi dopustila, da se toliko opustim, da pomislim, da moze da bude drugacije. Da jednog dana, mogu biti ja.

,,Sta ces sada? Ne planiras valjda da odes odavde?" upita, pomalo bojazljivo.

Slegnem ramenima, pa se izbavim iz njegovih ruku. Zavucem ruke u dzepove od jakne, i okrenem se prema vodi. Ponadam se, da ce se pojaviti neki znak, koji ce mi reci, sta je sledece. Gde da idem? Sta da radim? Kako da se nosim sa svim ovim sto osecam, i ne osecam, u isto vreme?
Ako odem odavde, sve cu povuci sa sobom. Bas kao i prosli put. Ne mogu da bezim. Ne moze covek, da pobegne od samog sebe.