Zadržati te

~95~

Usporenim koracima, isla sam ka jedinom mestu, u ovom gradu, gde osecam sigurnost. Mesto, gde sam bila najsrecnija. Mesto, gde sam pronasla sebe. Gde sam shvatila, da sam previse sebe dala jednom strancu. Strancu, na koga sam sasvim slucajno naletela u kaficu, i pustila ga da bude deo mog zivota. Ali sada, osecam se kao da mi ta sigurnost, i secanja izmicu. Kao da cu ih bas veceras izgubiti. Bas kao sto sam i njega.

Mada, vec sam mu i rekla, da nisam mogla da izgubim nekoga, koga nikada nisam ni imala. Ne znam zasto sam se onda tako ponasala. Niti znam zasto se i dalje tako ponasam. Preispitujem sebe sve vreme, dok idem ka plazi. Tamo me ceka on. I moje srce je ushiceno, jer ce ga videti. Ali se isto tako uzasno plasi, onoga sto ce od njega, da cuje. Plasi se odgovora, koji se sve vreme krije, iza svih mojih pitanja i podpitanja. Taj stranac, otkrice mi istinu. Uzasno se plasim. Ne znam sta da ocekujem. Ne znam, da li ce me njegov odgovor ponovo udaljiti od njega, ili nas konacno spojiti. Ne znam ni sta zelim od ta dva. Ona Valerija od pre godinu dana volela bi da bude ovo drugo. I volela bih, da joj ispunim tu zelju.

Ali ova Valerija sada, ne zna sta tacno zeli. Umorna je. Borba za njega je totalno iscrpela. Nije sigurna, da li je u njoj ostalo mesta, za jos bitaka. Ako je nesto veliko u pitanju, ne zna, da li ce moci to da ponese na njenim ledjima. Ne zna da li ce moci da ostane. Nekako joj se cini, da ce odlazak biti znatno bezbolniji. A opet, duboko dole u sebi, zna, da taj stranac zasluzuje, da stane uz njega. Da mu pomogne, sta god da je u pitanju.

Izdahnem sav vazduh iz pluca, kada ga ugledam blizu svetionika. Stoji, sa rukama u dzepovima jakne, zagledan u odsjaj Meseca u vodi. Podignem nogu, da nastavim da hodam ka njemu, ali predomislim se. Deo mene mi govori, da se samo okrenem i odmah odem. Da se vratim kuci, i kazem mu, da me ipak ne zanima, i da nista nece promeniti moje misljenje. Samo da potpuno zavrsim s njim. Nastavim dalje sa svojim zivotom.

Ali onaj veci deo mene, govori mi da pozurim ka njemu, i saznam o cemu se radi. Ako to ne uradim, ceo zivot cu se pitati. Ceo zivot cu se kajati, jer ga nisam saslusala.

Na kraju, naravno, presudi veci deo mene, pa se uputim prema njemu. Ne primeti me odmah. Tek kada stanem na dva koraka od njega, skrene pogled k meni. Instiktivno mu se osmehnem, a on mi istog trena uzvrati.

,,Dobrodosla, izgubljena devojko."

Klimnem glavom.

,,Bolje te nasla, strance." odgovorim.

Boze, ako nastavi ovako da me posmatra, necu moci da zadrzim srce u grudima.

,,Da li me dugo cekas?"

,,Tebe bih uvek cekao, ma koliko god dugo to bilo." odgovori, te se uozbilji.

Prekini!, moje srce drekne na njega. Nemoj to da mi radis. Nemoj takve stvari da mi govoris. Ionako se suzdrzavam od kako sam dosla, da ne skocim na njega. Ruka mi sama od sebe, svaki put kad je blizu, krene ka njegovom licu. Ali je uvek, na vreme sprecim.

Procistim grlo, pa na sekund odvojim pogled od njega. Ne zelim, da primeti, kako njegove reci deluju na mene. Iako sam previse ocigledna.

,,Lukas, mislim da..."

,,Nikada nisam upoznao nekoga kao sto si ti, Valerija."

Ponovo mi privuce paznju na sebe. Pozelela sam, da se pobunim, jer me je prekinuo. Ali kad mi njegove reci dopru do mozga, prekorim samu sebe.

,,Vec si mi to rekao." kazem, prisecajuci se svakog puta, kada sam to cula od njega.

Lukas slegne ramenima, pa se nasmeje. Onaj njegov osmeh, koji toliko volim. Volim svaki, ali ovaj mi je najdrazi. Cist, iskren, i prosto poseban.

,,Nije dovoljno. Spasila si me, izgubljena devojko. Nisi svesna, koliko si me spasila."

,,Kako? Nista nisam uradila." odgovorim namrsteno.