Zadržati te

~89~

Sakupim svu preostalu snagu, i odgurnem svoju proslost od sebe. Vise me nije ni briga, niti pokusavam da se suzdrzim. Pustim da mi suze ponovo peku obraze. Pustim, da iz mene izadje sve sto je ostalo od ove ljubavne price. Ponos mi se klima. Plasim se, da mi se ne otme kontroli. Plasim se, da poslusam svoje srce, iako me svaki deo mene, preklinje, da to uradim. Znam da bih olaksala sebi. Znam da bi sva bol, koju sam godinu dana nosila u sebi, odjednom otisla. Ali opet bih zapocela nesto, nad cim nemam ni trunku prava. Lukas nije moj. Nikada nije ni bio.

Bio je moja polovina. Nikada celina.

,,Dosta mi je. Ne zelim, da slusam te gluposti. Idi tvojoj devojci, mene ostavi na miru." kazem grubo.

Lukas predje prstima ispod ociju, kako bi obrisao svaki trag, koji odaje, koliko mu je tesko. Zaboga, i meni je uzasno, da ga gledam takvog. Znam koliko je propatio zbog njegovog oca. Znam koliko je imao sjebanu detinjstvo. I ne zelim, da ga na bilo koji nacin povredim. Nikada mi to nije ni bila namera.

Ali ne smem da dozvolim, da se nastavi nesto, sto nema srecan kraj. Nas dvoje nismo moguci. Niti cemo ikada biti.

,,Zasto mi ne verujes? Daj mi jos jednu sansu. Obecavam da ce."

,,Sta? Da cemo biti srecni? Da ces ovog puta ostati?!" brecnem se.

,,Znam da sam te povredio, ali Valerija, zasluzujemo da budemo srecni. Samo mi veruj. Samo to ti trazim." odgovori, glasom punim ocaja.

Odmahnem glavom, dok mi se vid muti, od reke u mojim ocima. Reka prepuna tuge, i secanja.

,,Zavrsili smo jos pre godinu dana. Neka tako i ostane." kazem, pribranije.

Lukas podigne ruke u vis, uhvati se za glavu, te ih naglo spusti, tako da se odbiju o njegove kukove.

,,U meni i dalje traje, Valerija. Jebenih godinu dana je proslo, a u meni sve i dalje traje."

Zagrizem donju usnu, pa zatvorim oci, pustajuci, da mi se bar ove reci urezu u pamcenje. Zelim da se nikada ne izbrisu iz moje glave. Protiv svoje volje, jedan osmeh se pojavi na mom nateklom licu. Lagano otvorim oci, i ugledam nekoga, koga sam poznavala. Nekoga, za koga sam mislila, da mi je sudjen. Da je on, taj pravi. Ona srodna dusa o kojoj su mi svi pricali. I bila sam sigurna, da kada bi me pitao, pristala bih da doveka budem deo njegovog zivota. Mogla sam da zamislim nasu buducnost. Cesto sam i sanjarila o nama. Svemu onome sto bismo mogli da budemo. Samo da nam je dao sansu. Samo da se okrenuo k meni, onda kada su mi ruke bile rasirene. Sad bih i dalje bila u njegovom narucju, a ne raspadala na sred ulice, pred njegovim ocima.

,,Reci mi, da je stvarno gotovo, i odustacu. Ostavicu te na miru. Obecavam." kaze, nesigurno.

Ne trepcem. U meni se svaka emocija preplice. Ne znam sta da kazem. Ne znam kako da odreagujem. Njegove reci, teraju me, da mu ovog momenta skocim u zagrljaj, i priznam, da ni mene nije proslo. Da mu sapnem, da ne ide. Da ga zamolim, da odemo do svetionika, i ispricamo jedno drugom sve sto nam se dogodilo za ovih godinu dana. Da se dugo grlimo, ljubimo, gledamo. Da opet pripadamo jedno drugom. Pa bar i na par sati.

Ali ne ide to tako. Ovo je zivot. Nije neka izlizana tinejdzerska drama. Ovde moraju da se donose razumne odluke. One koje su najispravnije, iako te kostaju ugazenog srca. Zato znam sta moram da mu odgovorim. Iako prolaze sekunde, a mi se i dalje posmatramo. On ceka, da ga postedim muke, a ja smisljam kako da izgovorim najvecu laz, koju cu ikada u svom zivotu izgovoriti.

,,Gotovo je."

Ne sacekam ni trenutak vise, okrenem mu ledja, i pognute glave, zaputim se prema kuci. Ubrzam korak, da ne bi cuo moje jecaje. Da ne bi shvatio, da sam ga upravo slagala. Prekrijem usne rukom, trudeci se, da ne vrisnem na sav glas. Uletim u svoje dvoriste, potom i u kucu, zeleci, da sto pre odjurim u svoju sobu. Medjutim, baka iskoci ispred mene, i prebledi, cim vidi u kakvom sam stanju.