Zadržati te

~63~

Posle razgovora sa mojom porodicom, ucutali smo se. Svako je bio zanesen nekim svojim mislima. Ja sam, naravno, razmisljala o Lukasu. I dalje ne mogu da verujem, da su moji roditelji pristali, da idem. Znam da su to ucinili, jer mi idu uz dlaku, od kada sam bila u depresiji. Sve sto ih pitam, ili zamolim, ne odbijaju. Svakom detetu bi to odgovaralo. I meni je, jedno vreme.
Ali u poslednje vreme, zamara me. Nedostaje mi njihova strogoca, koliko god to nenormalno zvucalo. Nedostaje mi, da budu pozitivniji. Da me bodre u svemu. Rade to i sada. Ali nekada su to radili, jer su se tako osecali. A ne iz sazaljenja.
Stvarno mi nedostaje period pre nego sto mi se desilo, sta se desilo. Svi su bili drugaciji. Tretirali su me kao normalnu devojcicu. Mama me je cesto spopadala sa pitanjima o momcima. Tata bi me branio, i pricao kako ne mogu da imam decka, jer sam njegova mezimica. Dzo nije bio toliko zastitnicki nastrojen. Nije bio toliko opsednut mojim fizickim, i psihickim stanjem. Ophodio se prema meni sasvim prirodno.
Niko od njih me nije tretirao, kao obicnog mentalnog bolesnika, koji je pretrpeo veliku traumu. Volela bih, kada bih mogla u njihovim ocima, da budem tinejdzerka. Bez ikakvih problema, bez ikakvih zaostataka, koji konstantno pokusavaju da pronadju. Samo da me puste, da pronadjem sebe. Da se povratim, koliko toliko, u normalu. Ovako, s ovakvim ponasanjem, tesko.

Skripa stolica me povrati u stvarnost. Mama ustane, a za njom i tata. Pogledam u svoj tanjir, i vidim da sam jedva sta i stavila u usta. Zatim pogledam u Dzona. On uveliko bulji u mene, sa osmehom. Podigne obrve, pa mi ponovo namigne.

,,Sta?" pitam, dok su nam roditelji zauzeti slaganjem sudova u masinu.

,,Cestitam ti."

,,Na cemu?" upitam zbunjeno.

,,Na prvoj uspesnoj lazi." odgovori, te ustane i on.

Krenem da se pobunim, ali on samo spusti tanjir pored sudopere, i odleprsa na sprat. Ostanem sama za stolom, sa stisnutom pesnicom, i neizgovorenim recima. Pogledam u svoje roditelje, koji polemisu o tatinom poslu. Dali su mi odobrenje. Ocekivala sam da ce da mi postave milion pitanja, ali ocigledno ih ne zanima. Bitno im je da su mi udovoljili.
Odstupim i ja od stola, i sklonim svoj tanjir. Ni ne primete, da sam prisutna. Zato iskoristim priliku, i izadjem iz kuhinje. Posto su me pustili da idem, preostalo mi je da se spakujem. Naravno, i da obavestim Lukasa. Rekla sam mu, da cu mu se javiti, cim popricam sa roditeljima. Ovog puta, nemam tremu. Trenutno sam pod velikim uzbudjenjem, i duplo vecim strahom. Ne znam sta me ceka kada odem tamo. Znam da izlazem sebe ogromnom riziku. Zanemarila sam svoja osecanja, zbog Lukasovih potreba. Nije da se zalim, s obzirom da mu je stvarno neophodna podrska. Samo, ne znam da li sam spremna na ono sto me ocekuje u tom gradu.
Izbacim svu napetost iz sebe jednim dugim izdahom, cim zakoracim u svoju sobu. Otvorim orman, i sa dna, izvucem kofer. Da sam znala, pa da sam ostavila svu odecu. No, nisam ni najmanje ocekivala, da nesto ovako moze da se desi.
Sutnem ga do kreveta, i otvorim. Ugledam telefon na komodi, te se prvo docepam njega. Udjem u Lukasove poruke, pa mu napisem jednu kratku.

,,Dolazim."

Poslato.
Iskljucim telefon, spremna da pocnem sa pakovanjem. Ali, ekran mi zasvetli, i iskoci mi njegovo ime. Brzo kliknem, zeleci da znam sta je odgovorio.

,,Cekam te, izgubljena devojko."

Zakikocem se, dok mi se stomak puni leptiricima. Dotaknem obraze, i osetim toplotu. Zacrvenela sam se. Vec sam se i navikla, da stranac, ima ovakav uticaj na mene.
Nakon dva minuta, buljenja u njegovu poruku, bacim telefon na krevet. Odmarsiram do svog ormana, pa se fokusiram na odabir odece. Pokusam da se prisetim sta sam ponela prosli put. Tim redosledom i krenem da vadim stvari.
Usresredim se najvise na trenerke, i komforniju odecu. Znam da ce mama da proverava sta sam spakovala. Sigurna sam da ce da se pobuni oko mog izbora, i da ce dodati nesto svoje. Zato mi je bolje, da spakujem sve sto je po mom ukusu.