Zadržati te

~84~

,,Pa, Val, kako si?" upita Sajmon, nakon sto nam je konobar isporucio pica.

On je narucio obicnu kafu, a ja, uz dosta razmisljanja, porucila sam toplu cokoladu. Sajmon me je saosecajno gledao sve vreme dok sam citala kartu pica. Istina, late mi je i dalje omiljena kafa. Uvek ce i biti. Ali, pored svega na sta me asocira, isto tako, ovde je sigurno ne prave bolje nego u njegovom kaficu. Zato je i najbolje ovako.

,,Dobro sam. Upisala sam Jejl." odgovorim, trudeci se da drzim osmeh na licu.

,,Cestitam ti jos jednom. Ostvario ti se san."

,,Da, tako nekako." kazem, te spustim ruke na krilo.

Pocnem da se igram s prstima, nadajuci se da ce to ublaziti ovu nervozu, koja tinja u meni. Svako obecanje, koje dam sebi, porusim. Obecala sam sebi, da se necu obazirati na uspomene pred Sajmonom. Obecala sam sebi, da cu se fokusirati na njega, i izostaviti sve ostalo.

Ali vec osecam kako gubim kontrolu. Gledam plavog decka u oci, pa njegov blistav osmeh, i ne mogu,a da se ne zapitam, kako je on.

,,Ne delujes mi srecno. Poznavajuci tebe, uveliko bi trebalo da brbljas. Ranije nisam mogao, da dodjem do reci od tebe."

Slegnem ramenima, nezadovoljna, koliko i on. Mozda cak i vise.

,,Nisam vise ona Valerija. To je sve, Sajmone." odgovorim, i ustinem se za dlan.

Zagrizem unutrasnjost obraza, prateci kako se emocije u njegovim ocima komesaju. Vidim da daje sve od sebe, da ne postavi bezbroj pitanja, koja mu oblecu iznad glave. Ali oboje znamo, da nemam normalan odgovor ni na jedno. Samo ce me vratiti na proslu godinu, koju i dalje pokusavam da obrisem, i krenem iz pocetka.

Ali kako krenuti iz pocetka, kada se jos nisi oprostio sa krajem?

,,Jel si ga srela?" usudi se da me pita.

Sporo odmahnem glavom, te zatvorim oci, pa ih ponovo otvorim.

,,Ne bi ga ni prepoznala." Sajmon se nasmeje.

,,Zasto to mislis?" upitam, besramno istacuci moju radoznalost.

Sajmon izdahne, pa se konacno uozbilji. Namrstena pratim svaki njegov pokret. Nacin na koji su mu se ramena ukrutila, kao i nacin na koji je obuhvatio solju kafe. Vene su mu se ocrtale na rukama. Podignem pogled ka njegovim plavim ocima, i susretnem se sa ugasenim svetlom. Do pre par sekundi je sijalo, toliko, da je i mene obasjalo.

Nesto se desilo. I koliko god, da pokusavam, da ubedim sebe, da me nije briga, itekako me je briga. Cak sta vise, noge bi istog momenta, da otrce ka tom mestu, i saznaju sta nije u redu. A moje srce bi, da se uveri, da se strancu nista lose nije dogodilo.

,,Drugaciji je. Fokusirao se na fakultet. Posvetio se maksimalno. Kao i poslu. Cak je poceo opet da trenira. Odlazi svako vece na teren, da igra kosarku. Nekad mu se pridruzim, a nekad ga ostavim samog. Prema Oliviji, pa..." plavi decko zastane, igrajuci se s mojim zivcima.

Pogledom ga zamolim, da zavrsi recenicu. Nadam se, da je sve okej sa Olivijom. Da joj nije okrenuo ledja, kao sto je meni. Koliko god, da bi jedan deo mene, voleo, da cuje, da stranac vise nije s njom, toliko veci deo mene, zeli, da cuje, kako nije ostao potpuno sam.

,,Bolji je. Bolje je tretira." kaze, a ja izbacim svu napetost iz sebe.

Nasmesim se, uprkos bolu u mojim grudima, i klimnem glavom.

,,Znaci, srecan je." zakljucim.

No, Sajmon nesigurno odmahne glavom. Posmatra me ispod trepavica, kao da sam poludela. Kao da pricam nebuloze. A ja mu uzvracam istom merom. Ne shvatam sta sam pogresno rekla.

Ili je nesto preskocio. Ne znam.

,,Val, Lukas se trudi, da bude srecan."

,,Zar to nije isto sto i biti srecan?" pitam zbunjena.

,,Nimalo. On se svakodnevno bori, da bude srecan. Ali pored tebe, nije morao. Pored tebe je istinski bio srecan."

,,Nemoj, Sajmone. Ne zelim, da se vracam na to." prekorim ga, pa se promeskoljim na stolici.

,,Ista je situacija i kod tebe, Val. Boris se da budes srecna."

,,Ne. Ja sam srecna." kazem prkosno.

Plavi decko mi se nezno osmehne, i opet odmahne glavom. Protiv moje volje, pocne da me nervira. I to me podseti na dan, kada je vredjao njegovog brata predamnom. Secam se, kako sam odjurila glavom bez obzira. Nisam se ni osvrnula. Ne moze da me okrivi, ako to ucinim i sada. Samo ovog puta, iz skroz drugog razloga.

,,Oboje ste previse tvrdoglavi."

,,Ne uporedjuj nas. Nismo isti. On je..."

Zvuk telefona mi zacepi usta. Melodija pripada Sajmonu. Nagne se unazad, kako bi izvukao telefon iz kaputa, zakacenog na stolici. Uz duze mucenje, uspe, da ga se docepa. Pogleda u ekran, pa u mene. Ponovi to nenormalni broj puta. Prva osoba, koja mi padne na pamet, naravno, bude Olivija. A zbog druge, mi se najezi svaki delic tela. Tiho se pomolim da nije druga, pre nego sto Sajmon prisloni telefon na uvo.

,,Zauzet sam. Sta je bilo?" progovori Sajmon.

I dalje ne znam kome. Niti bi trebalo da me zanima. Trudim se da gledam u svoju toplu cokoladu, dok muljam kasikom po njoj. Prilicno je gusta. Podseca me pomalo na glinu. Ne sumnjam ni da je takvog ukusa. Ne moze da se poredi s bakinom.

,,Mozemo da se nadjemo za sat vremena?"

S kim treba da se nadje? I sta je toliko hitno, da ne moze da saceka noc?

Opet ja, i moja njuskava glava. Ko zna o cemu se radi, a ja zabadam nos tamo gde mu nije mesto. Osetim necije prisustvo kraj sebe, pa mahinalno podignem pogled, i susretnem se sa divnom bojom ociju. Ne mogu da prepoznam o kojoj tacno boji je rec, jer se konstantno menja. Klati se s noge na nogu, i samim tim, cas je pod vestackim svetlom, cas obgrljen mrakom. Ali kakve god da su boje, prelepe su. Kao i crte njegovog lica. Njegova smedja kosa, osisana je sa strane, a u sredini u blagim kovrdzama. Jedan pramencic ukovrdzan dodiruje mu celo. Buljim nemarno u ovog stranca, tek da bih, kad procisti grlo, primetila, da je u uniformi.

Konobar je. Ne razumem kako ga malo pre nisam zapazila. Kako je ovakav momak mogao da mi promakne?

Ma sta ja i lupetam. Osvesti se Valerija.

,,Problem sa toplom cokoladom?" i glas mu je nestvaran.

,,Mhm." promrljam zabezeknuto.

,,Zelite li drugu?" upita, kezeci mi se.

Mora da izgledam kao potpuna balavica. Otreznim se od njegovog omamljujuceg pogleda, pa prebacim pogled na glinu u solji. Potom je uzmem, i predam mu je u ruke.

,,Mozes li da mi doneses limunadu? Nije mi prijala ova topla cokolada." kazem, s vestackim osmehom.

,,Inace ne radimo ovakve stvari ovde. Povracaj pica, i to." odgovori.

,,Oh, oprosti onda. Ne bih da ti pravim problem." spetljano kazem, pa ispruzim ruku, da mi vrati moje pice.

No, on ga odmakne od mene, i pridje mi blize, tako da budemo na istoj visini.

,,Ali kakva bih to budala bio, kada takvoj devojci, ne bih ucinio uslugu?" sapne, nedaleko od mojih usana.

Zatim se udalji od mene, ostavljajuci mi prostora da se saberem. Ovo definitivno nisam ocekivala. Gde ti je nestalo samopouzdanje Valerija?

Gukni.

,,U pravu si. Nikad ti to ne bih oprostila." odgovorim, pristajuci na ovu igricu.

,,Da, ona je." Sajmonov glas dopre do mojih usiju, i iste sekunde skrenem pogled na njega.

On vec uveliko gleda u mene, prilicno namrgodjen. I dalje drzi telefon na uvetu, i prelazi pogledom s mene na konobara. Tek kada konobar odseta od naseg stola, osetim kako mi srce silazi u pete. Osetim kako mi se ubrzava puls. Kako me obliva znoj, i kako mi se ruke tresu.

Cim sam cula sta je Sajmon rekao, osobi s druge strane slusalice, shvatila sam. Ne moram ni da pitam Sajmona, da li je to on. Znam da jeste.