Zadržati te

~3~

,,Rucak!" mamin prodoran glas mi je odzvonio u usima.

Skocim s kreveta, a moj brat i dalje zamisljeno gleda u plafon. Ko zna o cemu razmislja. Sigurna sam da postoji mnogo problema, kojih je bilo izmedju Natase i njega, ali zeli da ih zadrzi za sebe. Oduvek je takav. Stiti me od svega, sto bi me, na bilo koji nacin rastuzilo.

,,Dzo, mama zove. Bolje da krenemo, pre nego sto ona dodje ovde." kazem, u nadi da me je cuo.

No, nije odreagovao.

,,Dzo!" povisila sam ton.

Uspelo je. Moj brat se vrati na planetu Zemlju,  i kao opijen me pogleda. Totalno se izgubio u mislima.

,,Izvini, odlutao sam." kaze.

Klimnem glavom u znak razumevanja, i pokazem palcem ka vratima.

,,Mama zove."

U tren oka se stvori kod mene sa osmehom na licu. Poljubi me u celo, i privuce me u narucje, milujuci me po kosi. Zbunjeno obavijem ruke oko njegovog struka, osluskujuci otkucaje njegovog srca. Njegovo srce je toliko cisto, da mi je neshvatljivo kako je Natasa mogla to da mu uradi. Uprkos svemu, sto je moj brat ucinio za nju. Pa je cak, stitio i od sopstvene porodice. 

,,Hvala ti Val. Ne znam sta bih bez tebe." kaze tiho.

Zatvorim oci, i nasmesim se zbog njegovih iskrenih reci. Znam da je mislio svako slovo.

,,Sva sreca, pa ne moras o tome da razmisljas. Uvek cemo imati jedno drugo Dzo." odgovorim mu.

,,Dzon, Valerija!" mama nam drekom prekine brat-sestra momenat.

Dzon me odmakne od sebe, i pogura ka vratima.

,,Bolje je da sidjemo, pre nego sto nas ubije. "

,,To sam i ja tebi rekla." kazem kroz smeh.

Oprezno udjemo u kuhinju, i zateknemo je kako razgovara sa tatom o necemu. Oboje su vrlo uneseni u taj razgovor, da nisu ni primetili nase prisustvo. Zauzmem svoje mesto, a Dzon je sedne preko puta mene. Zacudjeno pogledam svog brata, koji je zacudjen koliko i ja.

,,Drago je i meni sto te vidim tata." ubacim se prva.

Tata automatski skrene pogled ka meni, pa ka mom bratu. Udari se blago po celu, na sta se mama zakikoce.

,,Oprosti mila, pricao sam mami nesto." opravda se.

,,Dzo, cujem da si raskinuo sa Natasom."

Naravno da jesi.

Osinem majku pogledom, a ona samo slegne ramenima. Umesto da nesto doda, ona uzme casu vina i otpije gutalj. Zadovoljno se nasmesim, jer je ipak toliko razumna da ne doliva vise ulja na vatru.

,,Da, gotovo je. " odgovori Dzo.

Iako je ni tata nije preterano voleo, nije nikada ni rec rekao. Podrzavao je sina, i par puta ga posavetovao. Ali znam da je i on jedva cekao, kao i mama, da Natasa nestane iz njegovog zivota.

,,Zao mi je sto to cujem sine." kaze nesigurno.

Bacim pogled na brata, koji je takodje neuveren u ono sto je tata rekao. Ali ipak mu se nasmeje, i potapse ga po ramenu.

,,Meni nije." doda moja divna majka.

Dugo joj je trebalo.

Prevrnem ocima, i namrstim se, kako bih joj dala doznanja da joj je komentar suvisan.

,,Shvatio sam mama. Mozemo li da promenimo temu?" odgovori Dzo, pomalo nervozno.

,,Zapravo, postoji nesto sto treba da kazem Val." kaze tata, i ostavi me zatecenom.

Spustim viljusku i noz u svoj tanjir, radoznalo cekajuci da saznam o cemu se radi.
Svi su se utisali. Ni mom bratu nista nije jasno, ali zato vidim po maminom smesku da njoj jeste.

,,Sta se desilo?" upitam.

Tata uzme moju ruku i zarobi je njegovom. Osmeh mu je od uveta do uveta, sto me samo jos vise intrigira. Cim je toliko radostan, pretpostavljam da je dobra vest. Znaci da nemam razloga za brigu. Zar ne?

,,Zvala je baka." odgovori.

,,Stvarno?Zasto mi niste rekli?Htela sam da je cujem."

Obradujem se cim neko spomene moju baku. Jako sam vezana za nju. Uprkos cinjenici da je otisla od nas, oduvek sam joj bila privrzena. Znala je svaku moju tajnu, moje snove, i besmislene zelje. Bilo mi je nenormalno tesko kad se preselila, ali sam se trudila da je cesto posecujem. Proteklih meseci nisam nikako mogla da idem kod nje, jer sam bila prezauzeta pripremama za Univerzitet. Mozda je ludo sto sam pocela tako rano, ali obecala sam sebi da cu dati svoj maksimum.

,,Ne brini, imaces priliku licno da pricas s njom." 

,,Ne razumem." odgovorim pogubljeno.

,,Ides kod bake Val." mama pojasni umesto tate.

Zagrcnem se sopstvenom pljuvackom, pokusavajuci da procesujem ono sto je rekla. Tata me lupi po ledjima nekoliko puta, dok mu nisam pokazala rukom da je dosta. Zgrabim casu vode, i ispijem do kraja.

,,Molim?" izgovorim.

,,Zvala je i pitala za tebe. Zeli da odes kod nje, jer te dugo nije videla." odgovori tata.

,,Ali ja idem u skolu. Ne mogu sad kad je tek pocetak. Propusticu mnogo toga. Ja..."

,,Val, potrebno ti je da odes. Siguran sam da zelis da vidis Jejl opet. Idi, uzivaj malo. Skola nigde nece pobeci. Uostalom, verujem da ce Ejmi da te obavestava o svemu." umesa se i Dzon.

Udahnem duboko i izdahnem. Prodjem prstima kroz kosu, i zakacim je iza usiju. Nalaktim se na sto, pa zabijem glavu u dlanove.
Da li je to dobra ideja?
Mislim, naravno da zelim da odem. Ne samo zbog Jejla, vec i zbog moje bake. Uvek mi prija kad se udaljim od ovog grada na kratko. Zaboravim na sve sto me ovde gusi. Tamo sam dosta slobodnija, i nekako mirnija. Ejmi je bila jednom sa mnom, ali nije joj se dopalo. Sem nje, ja nemam prijatelje. Nijednog.
Jednostavno ne znam. Ne znam da li je pametno otici sada kad je tek krenula poslednja godina.

,,Ne premisljaj se toliko Val. Idi na mesec dana, i vrati se. Nista ti nece pobeci. Mozes i tamo da ucis. Nista neces izgubiti." tata nastavi sa ubedjivanjem.

Ovo je njihov nacin pomaganja cerki. Iako mi nisu nikada priznali, znam da ovo rade jer se plase. Plase se da cu ponovo zaglaviti u depresiji, i da necu moci da izadjem iz kuce. Samo brinu.
Mozda treba da ih poslusam. Sigurna sam da bi ih to usrecilo, a i mene. Odmoricu od preteranog razmisljanja, i stresa. A oni ce se smiriti. Ejmi ce biti zaduzena da mi prenosi svaku bitnu informaciju, a ja cu uciti tamo. Osmislicu dobru organizaciju, i eto. Reseno.

,,U redu. Idem." konacno im dam odgovor, koji su hteli.

Pogledam prvo tatu, pa mamu, koji se suzdrzavaju da ne zaurlaju od srece.

,,Jedva ste cekali da me se otarasite." zavrtim glavom, smeseci se.

Mama refleksno pomiluje moju ruku, i odmahne glavom.

,,Znas da to nije istina." kaze.

,,Znam mama." odgovorim, i pogledam Dzona.

,,Moci ces bez mene?" pitam ga, tako da mama i tata pomisle da sam samo sarkasticna.

Zapravo sam ozbiljna, i Dzo to zna.

,,Idi Val. Dobro ce ti doci.Bicu ja dobro." odgovori.

,,Pa, kad krecem?" prebacim fokus ponovo na tatu.

On napuci usne, pogleda mamu, pa onda mene.

,,Sutra."

,,Sutra?!" zacvilim.

Kako je moguce da se spakujem do sutra?

,,Ne brini Val. Pomoci cu ti da se spakujes. Stici cemo sve." kaze mama, zeleci da me utesi.

Zagrizem usnu, kako joj ne bih odbrusila nesto. Uvucem se u svoje misli, a oni se vrate jelu. Nemam blage veze o kojoj temi polemisu. Jedino cujem svoj mozak.
I dalje mi govori kako ovo mozda nije pametna ideja, a ja i dalje nisam sigurna zasto sam na kraju pristala na tu ideju.
Svakako je sad kasno za promenu odluke. Ostacu mesec dana s bakom, i ujedno obletati oko Univerziteta.
Ma da, sta je mesec dana Valerija?Nista.
Proci ce brzo. A i uostalom sta moze lose da se dogodi?