Zadržati te

~37~

Pluca su me opominjala, da im vratim vazduh. Zaboravila sam da disem. Nisam mogla da se pomerim. Moje zenice su prikovane za mladica, tamne kose. Sve oko mene je izbledelo. Iscezlo. Ne mogu da pogledam plavusu, koja je zasigurnou kofunznom stanju. Podjednako, kao i meni, nije joj jasno na sta je stranac potencirao. Zasto me je odbranio tako odlucno? Zasto se umesao u nesto, sto se tice mene?
Sva ta pitanja, na koja ni ja, a ni Olivija, nemamo razuman odgovor.

,,Sta je lose u tome? Ne shvatam." oglasi se Olivija, ali ja i dalje samo cujem Lukasove reci.

Stranac me gleda, onako kako me je prozdirao tim ocima, ova dva dana. Prilicno umiljato, i senzitivno. A onda, nesto je puklo u njemu. Nesto, sto nisam ni postigla da shvatim, jer je odvukao pogled s mene na Oliviju.

,,Lose je to sto je vec pokazala ne postovanje prema Sandri. Zar stvarno mislis da je pametno da se njih dve ponovo nadju u istoj prostoriji? Zar se ne secas sta se prosli put desilo?" oholost u njegovom tonu, zalepila me je za zemlju.

Ne verujem sta sam upravo cula od njega. Ne verujem da ispred mene stoji, neko, ko mi je konstantno govorio da sam nesto posebno. Neko, ko me je podrzao, nakon sto sam, kao sto je sada rekao, pokazala ,,ne postovanje" prema Sandri. Upravo je srusio jednu od uspomena, koju sam cuvala. Sopstvenim rukama je unistio.

,,Mozda si u pravu. To bi samo pogorsalo situaciju." Olivija se, pokorno slozi s njim.

,,Mislim da bi to dodatno udaljilo Valeriju od Jejl-a." kaze neutralno.

Kako se usudjuje? Kako se samo usudjuje da prica na taj nacin o meni?
Ko je ova osoba ispred mene? Ko je on?
Do sada sam mislila da sam ga bar malo upoznala. Ali prevarila sam se. Obican stranac. Eto, to je on. I posle ovoga, to ce doveka i ostati.

,,Ne zelimo da rizikujemo Val." obrati mi se Olivija.

Progutam knedlu, koja mi je poput zileta sekla grlo. Trepnem jednom, dva puta. Zatim nekako odvojim prezriv pogled s Lukasa, i prenesem ga na Oliviju.

,,Slusaj me Olivija." kazem, pa sklopim kapke na kratko, da bih pronasla prave reci.

Potom ih otvorim, i za nijansu je blaze pogledam. Sta god da je izaslo trenutno iz njenih usta, nije ni blizu onoga sto sam ja njoj uradila. Tako da, nemam prava da budem ljuta na nju.

,,Od kada znam za sebe, moja najveca zelja je Jejl. Ne znam zasto, i jebeno ne znam da objasnim. Ali znam da zelim. Mislim da je to nekad i dovoljno. Zelja. I dok nisam upoznala tvoju mamu, borila sam se sama. Tako cu i da nastavim. Necu niciju milostinju. Necu nista od vas. Mogu sama. Sve. Sve mogu sama." poslednju recenicu akcentujem, jer je namenjena strancu.

Kraickom oka vidim da se trudi da ne gleda u nas dve, ali znam da sve upija.
Olivija me je pomno slusala. Na kraju je samo klimnula glavom, u znak razumevanja.

,,Sada me izvinite. Odlazim." obavestim ih, pre nego sto je stigla nesto da mi kaze.

Ustanem sa stolice, izvadim novac, i spustim ga na sank, pokraj moje neispijene kafe. Malo glasnije udarim o tvrd mermer, pa okrznem Lukasa sa razocaranoscu u mojim ocima. Nikakvu naznaku, nikakav nagovestaj, nisam mogla da pronadjem na njemu, da mu je zao. Da se kaje za ono sto je rekao. Zato se osmehnem Oliviji, pa se okrenem, i odem odatle, kako bih sprecila svoj bes da ispliva na povrsinu. Ne zelim da napravim neki problem. Nikada nisam, niti cu biti devojka, koja iskaljuje bes na nekoga. Koliko god da me je taj neko povredio. Kao Lukas. Zapravo, ne zasluzuje vise ni da mu ime izgovaram. Nije zasluzio da pustim suzu zbog njega. Nista nije zasluzio. A mislila sam da sam nesto postigla kod njega. Da sam mu pomogla da obrise krivicu sa duse. Da sam mu ukazala na ono na sta je zatvarao oci. A to je cinjenica da nije kriv.
Mozda ne mogu da nazovem to ljubavlju, ali mogu da potvrdim, da me ne bi nista odvojilo od njega. Nista sto je ucinio, ili sto bi ucinio. Prihvatila sam sve njegove mane, i vrline. Pa, bar one koje mi je dozvolio da vidim. Ne zna koliko mi je bilo stravicno da dodjem s Olivijom. Ne zna koliko sam se kolebala u sebi. Ne zna, jer ga nije ni briga. Isto tako, ne zna da sam se zrtvovala zbog Olivije. Da bih joj pomogla da poboljsa odnos s njim. Da bih joj pomogla da mu pokaze koliko ga voli.
Ali, kao sto sam rekla, nije ga briga. Bas kao sto nece ni mene biti ubuduce.
Stojim na prohladnom vazduhu vec neko vreme, cekajuci da se unormalim, pre nego sto stignem kuci. Krijem od bake, krijem od Amy. Krijem od svih. No, nadalje necu morati nista da krijem. Zato sto nicega nece ni biti.