Slučajno (Završena)

25. deo

Teže disanje i znoj koji me obliva su se desili kada sam mu bila nikad bliže. Osećala sam se poput statue. Samo par milimetra odvojeni jedni od drugog i u tom trenutku se pojavi ona.
A(Alija)"Josh? Idemo li?"
J"Aha" rukom prodje kroz kosu, te se okrene i krene za njom.
Ja"Ček, a ja?"
J"Pa kreni, šta čekaš?" Prevrnem očima i potrčim ka njima. Sednuvši na zadnje sedište, prekrstim ruke i besno se naslonim na vrata, gledajući u tmurno nebo. Medju nama je vladala maksimalna nervoza i tišina. Niko nije smeo da progovori.
Ja"Zašto ste nervozni?" J"Još pitaš?" Pogledam ga i primetim se smeje. Idiot. Zašto sam mu uopšte bila toliko blizu. Gde mi je nestao mozak u tom trenutku? Znam da on nema mozak, ali mene moj još uvek dobro služi i sigurno mu ne bi prišla tek tako. Svakako, bitno je da sam dobro i da se ništa nije desilo. Ne želim nešto takvo da se desi, jer mislim da me smatra sestrom, jer ipak.... Auto se zaustavlja ispred firme. Izlazimo, te udjemo u firmu, koja je bila u totalnom haosu. U daljini sam primetila Josh-ovog oca, kako nas jedva isčekuje u svojoj firmi. Polako mu prišavši, njegov otac krene da se dere na njega zbog nekakvih crteža, koji su izgubljeni.
Xx"Jesam li ti rekao da mi nadješ te crteže! I sam znaš koliko su važni!"
J"Kako sam ja mogao tu da ti pomognem, kada nemam blage veze ko bi mogao da ih uzme!"
Xx"Josh, ne nerviraj me"
A"Julia? Možeš sa mnom da kreneš, samo da ti kažem nešto"
Ja"Naravno"
J"Kuda je vodiš?"
A"Da joj pokažem nešto. Neće se nipta desiti tvojoj voljenoj"

Nakon što se popnemo na 4. sprat, Alija me uhvati za ruku i povede me u jedan tamniji deo firme, gde nije bilo osvetljenja. Nisam imala pojma zašto me dovodi u napušten deo.
Ja"Zašto smo ovde?"
A"Udji" rukom pokaže na vrata, koja su bila blago otvorena. Ušavši u istu ostanem totalno šokirana prizorom, koji me je dočekao.