Slučajno (Završena)

43. deo

Sedeći na krevetu u mrtvoj tišini, blago okrenem glavu i pogledam ga. I dalje ne mogu da verujem da sam ga opet našla. Našla taj osmeh, koji oduzima dah... Oči u kojima se izgubiš u sekundi. Gledali smo se par minuta, što se činilo kao večnost. Mrtvu tišinu prekine on sa rečenicom "Zašto me nisi zaustavila?". Jeza me je prošla telom.
Ja"Ja... Ja ne znam.." kažem, te progutam veliku knedlu u grlu.
J"Dodji"

Znoj bi me oblio po celom telu. Nervoza me je činila jako ukočenom, punom treme. Polako mu pridjem, te svoju glavu stavim na njegovo rame. Svoje velike ruke stavi oko mene, gde me snažno zagrli. Nakon par minuta, na temenu moje kose, osetim blagi poljubac. Na mom licu se pojavio smešak, koji se nije skidao sa lica.
Ja"Zašto mi to radiš?"
J"Šta tačno?"
Ja"Ubijaš me"
J"Ne želim"
Ja"Ali ubijaš me"
J"Zašto nisi htela da dodješ?"
Ja"Plašila sam se... Plašila sam se da.."
J"Da.... Nastavi rečenicu"
Ja"Ne mogu, ali saznaćeš uskoro"
J"Aha..."

*3 dana kasnije*
Obuvam patike i brzo istrčavam iz stana. Opet kasnim. Ubiće me gospodjica Nera... Mislim da će me obesiti u podrumu. Trčajući do autobuske stanice, u mom rančiću osetim jaku vibraciju. Otvorim isti, te uzmem telefon, koji je uveliko zvonio.
Ja"Molim Anne"
A"Gde si? I zašto uzdišeš.... Tako jako.."
Ja"Anne, trčim, jer kasnim na posao"
A"Aha... Kada završavaš?"
Ja"Oko 9, 10. Što?"
A"Idemo posle na ručak"
Ja"Važi, sad moram da idem"
A"Ajde, ćao"
Ja"Ćao"

Prekinem poziv, te udjem u autobus. Zadihano otvorim prozor, jer je vreme bilo užasavajuće. Mislim da je twmperatura bila 40 stepeni. Sva oznojena od vrućine, nakon 20 minuta se nadjem na odredjenoj lokaciji. Izadjem iz autobusa, te pridjem obezbedjenju sa kapije. Čim me puste, udjem u dvorište i brzim korakom se popnem do glavnog dela kuće, gde se nalazio veliki bazen. Hodajući unaokolo, iza ćoška kuće izadje Josh, koji kada me primeti zastane i čudno pogleda.