Slučajno (Završena)

87. deo

Stigavši kod Anne, odmah legnem na kauč, jer nisam mogla da hodam od bolova. Bilo je jednostavno nepodnošljivo. Nakon što popijem tabletu, sednem i rančić ostavim sa strane. Svoje ruke sam smestila na stomak, koji bi me i dalje boleo.

A"Kad je počeo da te boli?"
Ja"Malo pre..."
A"Popila si tabletu, samo da počne da deluje"
Ja"Plače mi se koliko me boli"
A"Je l' si ranije imala takve bolove?"
Ja"Da... Ali prestalo bi me posle 10 minuta"
A"Nisam doktor da bi ti pomogla"
Ja"Dobro... Proćiće me uskoro... Sad mi objasni to za Thomas-a, zašto bi on gledao prstenje?"
A"Pa ne znam... Možda nije gledao za sebe, već za nekog drugog"
Ja"Ne znam šta da kažem..."

*Josh P.O.V.*
Ja"Hajde idemo"
T"Jesi ti sve sredio?"
Ja"Jesam... Samo mi fali još prsten"
T"Super, onda idemo"

*Julia P.O.V.*
Pričajući sa Anne, nakon nekoliko sati uzmem nešto da pojedem. Bol se smanjio što je super. Da nije prestao, Anne bi me vodila u bolnicu, jer se jako zabrinula. Uvek je bila osetljiva na ovakve trenutke... Sve je počelo od trenutka kada joj je mladja sestra umrla. Bio je to njen najgori deo života. Da nije bilo mene u tim trenucima i ona bi umrla od tuge i plakanja. Sada, nakon 2 godine je mnogo bolje.

Ja"Hoćeš da prošetamo malo?"
A"Je l' možeš ti da hodaš?"
Ja"Mogu, što ne bih mogla"

Uzimajući rančić i izlazeći iz stana, telefon bi mi zazvonio. Nakon što se javim, pogledam u Anne, koja se obuvala. To je bio Josh... Rekao mi je da odmah dodjem sa Anne blizu jednog parka.

Ja"Josh me je upravo zvao i rekao mi da dodjemo u park... Ovaj iza ulice"
A"Dobro.... Idemo"

Zaključa vrata od stana, te zajedno krenemo dole. Trebalo nam je svega 5 minuta do tog parka. Nakon što dodjemo do istog, primetim Josh-ov auto na parkingu. Unutra se nalazio i Thomas.