DNA by:LoRa Styles

Part 7

  Taj dan sam prvi put poslije prekida sa Edwardom uzela papir i počela da crtam. Ni sama ne znam zašto sam to uradila ali sam osjetila neku potrebu za tim. Ruka kao da mi je sama radila...Što sam više poteza pravila, sve više sam shvatala šta ja zapravo crtam. Bio je to dečko sa bujnom kovrdžavom kosom, anđeoskim osmijehom, rupicama na licu i očima koje su prosto oduzimale dah. Ujedno je to bio i dečko koji mi ne da mira od Vickynog rođendana. Uzela sam tamno zelenu bojicu i obojila samo oči. Kada sam završila crtež, pogledala sam u njega i zapitala se zašto sam to učinila? Da li zaista nešto osjećam prema njemu? Da li on nešto osjeća prema meni? Odmahnula sam glavom i sklonila crtež. Ne, to nije moguće. Moram ga što prije izbaciti iz glave jer inače ne znam šta ću da uradim. On je poznat, voli djevojke, voli da se zabavlja...Ženskaroš je...On je sve samo ne dečko koji bi meni trebao poslije prekida sa Edwardom...Ustvari meni ne treba nikakav dečko...Već sam sebi to obećala i neću prekršiti to obećanje. Uključila sam lap-top i odlučila da se malo opustim. Moram pothitno skrenuti misli sa Harrya. Taman kada sam se uspjela opustiti, mobilni mi se oglasio. Stigla mi je poruka...Bojažljivo sam pogledala prema njemu i shvatila da su se moje sumnje obistinile. To je bio Harry. Kao da zna da želim da prestanem misliti na njega. Par trenutaka sam oklijevala, a zatim sam uzela telefon i ušla u poruku. Pisalo je: 'Julijaaa? Dosadno mi je...емотикон frown Kovrdžavi Romeoxxx...'. Na licu mi se odmah pojavio smiješak. Po prvi put sam odlučila da mu odgovorim na poruku. 'Julija ti ne može pomoći :p'. Za par trenutaka mi je stigao odgovor: 'Pa možda bi i mogla емотикон wink Kovrdžavi Romeo.xxx..' Pa zar baš uvijek mora staviti kovrdžavi Romeo na kraju? Odgovorila sam mu: 'Kako?'. 'Pa možda jednom šetnjicom? Kovrdžavi Romeoxxx'. Tada sam se malo više zamislila oko odgovora na tu poruku. Mislim da je u ovih par poruka prevladala Ariel od koje uporno bježim već godinu dana, a to je ona stara Ariel...Ariel koja sam bila sve dok me Edward nije ostavio. Tek tada sam shvatila šta radim...Šta se sa mnom dešava? Ne mogu da vjerujem da ponovo postajem ona stara. Ne, ne, ne! Uzela sam telefon i odgovorila: 'Nemam vremena. Učim scenario...'. Poslala sam mu poruku, stavila mobilni na sto, otišla u krevet i pokrila se preko glave. Ne smijem otići sa njim u šetnju..Nikako. Ako to uradim bojim se da ću se zaljubiti...A šta ako već jesam? Nisam, nema šanse. Ali da se to ne bi desilo ne smijem u šetnju. Čula sam da se mobilni oglasio ali nisam željela da ustajem niti uzimam telefon da pročitam poruku. Praviću se da je nisam ni vidjela. Pod dekom sam se osjećala nekako sigurnije. Kao da sam bježala od stvarnosti. Ali da li je moguće pobjeći od stvarnosti? Bojim se da nije....
... .... ....
Od onda je prošlo već skoro sat vremena. Još uvijek sam ležala u krevetu i malo čitala scenario...Svaki put kada bih pročitala ime Romeo, sjetila bih se Harrya...Odmah bi' pomislila kako bi on dodao na to kovrdžavi. To mi uvijek izmami osmijeh na lice. Još se nisam usudila da pročitam poruku. Jednostavno sam se pravila kao da ne znam za nju. Tada me je trgnulo zvono na vratima. To su sigurno Morganovi. Tu je i Leo. Šta će sada biti? Šta da mu kažem za Harrya? Došlo mi je da iskočim kroz prozor. Za par trenutaka sam čula mamin glas.
Mama: Ariel!
Derala se iz hodnjika. Pa da. Hoće da ih dočekamo kao ugledna i srećna porodica. Bezvoljno sam se ustala iz kreveta, obula papuče i krenula u prizemlje.
Ariel: Šta je mama?
Mama: Neko te traži.
To me je malo zbunilo. Neko? Znači nisu Morganovi? Prešla sam i zadnju stepenicu i s nevjericom krenula prema ulaznim vratima. Tu je stajala mama. Pogledala sam je upitnim pogledom, a ona nije baš izgledala srećno. Napokon sam stala na ulazna vrata i ostala u šoku. Ispred mene se nalazio Harry sa malim buketom raznobojnog cvijeća u ruci. Ovo nikako nisam očekivala.
Ariel: O-Otkud ti?
Harry: Nije ti drago što me vidiš?
Pogledala sam prema mami, a ona je napravila neku čudnu grimasu. Izašla sam ispred kuće i zatvorila vrata za sobom da nas ona ne bi slušala.
Ariel: Pa jesi li ti normalan?
Nasmijao se.
Harry: Zašto?
Ariel: Pa kako zašto? Prvo se tek tako pojaviš, a onda i pred mojom mamom valjaš gluposti.
Harry: Pa kao prvo napisao sam ti u poruci da ću doći, a s obzirom da mi nisi odgovorila, pretpostavio sam da nemaš ništa protiv.
Dobro Ariel, za ovo si sama kriva. Što nisam otvorila glupu poruku?!
Harry: A kao drugo i jest' ti drago što me vidiš. Zašto bismo lagali tvojoj mami?
Ariel: Harry! Dobro znaš da nije tako.
Harry: Pa ne bih baš rekao...
Ariel: A zašto?
Harry: Pa po načinu na koji me gledaš.
Tada sam brže-bolje skrenula pogled, a on se nasmijao.
Harry: 'Ajde idi spremi se pa da idemo.
Ariel: A ko ti je rekao da ću ići s tobom?
Harry: Pa naravno da ćeš ići.
Ariel: Ma nemoj?
Harry: 'Ajde...Pa to je najobičnija šetnja...
Ariel: Neću...Bezobrazan si.
Harry: A ne mogu pomoći sebi.
Ariel: Ma stvarno?
Harry: Usput ovo je za tebe.
Pružio mi je onaj buket. Pretpostavljam da bi bilo nepristojno da odbijem pa sam ga uzela. Cvijeće je zaista bilo prelijepo i divno je mirisalo i iskreno to je bio jak sladak gest od njega ali mu to naravno nisam rekla.
Ariel: Pa hvala...
Harry: Hajde.
Ariel: Nema šanse.
Harry: Pa dobro onda imaš dvije opcije.
Ariel: Koje?
Harry: Pa ili ćeš otići, lijepo se obući i javiti mami da ideš sa mnom ili ću te ja odvesti tako u toj trenerci bez da se javiš mami. Biraj.
Ariel: Ha-ha-ha Jako smiješno. Kao da bi to napravio.
Harry: Misliš da ne bih?
Tada me je podigao i počeo nekuda nositi.
Ariel: Harry! Spuštaj me dole!
Harry: Pa sama si ovo izabrala.
Airel: Nisam ja ništa izabrala! Spuštaj me dole!
Koliko sam god pokušavala da se otrgnem, bilo mi je uzalud. Bio je jači od mene.
Ariel: Dobro, dobro! Ići ću u glupu šetnju!
Tada me je napokon spustio na zemlju. Ljutito sam ga pogledala i udarla rukom u rame.
Ariel: Ne mogu da vjerujem kolika si budala!
On se samo smijao jer mu je sve ovo bilo očito jako zabavno. Krenula sam prema kući.
Harry: Ali nema varanja. Inače dolazim po tebe u sobu!
Pravila sam se da ga nisam čula i ušla u kuću.
Mama: Ko je ono?
Ariel: Prijatelj.
Pogledala me je značajnim pogledom.
Ariel: Pa on je ovako malo čudan...
Prošla sam pored nje i krenula na sprat. Pogled joj se najviše zadržao na buketu koji sam držala u ruci.
Mama: Gdje ćeš sad?
Ariel: Idem da prošetam.
Mama: S njim?
Ariel: Da.
Ušla sam u sobu prije nego što mi je mogla postaviti još potpitanja i počela da se oblačim. Ne mogu da vjerujem da idem u šetnju sa Harryem. A opet možda je i to bolje nego da dođe ovdje i počne da priča neke gluposti pred mamom. Otkako sam ga ugledala srce mi ubrzano lupa. Uzdahnula sam par puta pokušavajući da se opustim ali nije išlo. I to mi se dešava baš svaki put kada ga vidim... Uzela sam vazu, otišla u toalet i napunila je vodom, a zatim u nju stavila cvijeće. Pogledala sam kroz prozor i vdjela da Harry stoji pored ograde. Tada me je primijetio i nasmiješio mi se. Brzo sam se sklonila i izašla iz sobe.
Mama: Stvarno ćeš da ideš?
Ariel: Da ne brini. Nije nikakav psihopata.
Mama: Pa otkad se vas dvoje družite?
Pravila sam se da je nisam čula i nabrzinu obula.
Ariel: Vidimo se!
Izletjela sam brzo iz kuće pokušavajući da izbjegnem neka pitanja. Prišla sam Harryu, a on me je odmjerio pogledom. Pravila sam se da to nisam primijetila.
Harry: Lijepo izgledaš.
Ariel: Hv...
Tada me je prekinuo mamin glas. Izašla je ispred kuće.
Mama: Vrati se brzo! Dolaze nam Morganovi večeras!
Prevrnula sam očima.
Ariel: Okej...
Još je par trenutaka stajala na vratima i gledala za nama. Sunce je taman počelo da zalazi tako da je sve bilo u nekom zlatnom tonu. Krenuli smo niz ulicu. Tek tada sam zapitala sebe da li je ispravno ovo što radim? Pogledala sam par puta oko nas i vidjela da nigdje nema novinara na svu sreću. Vjerovatno ga nisu uspjeli uhvatiti, a meni nikako ne bi trebalo da sada izađem u novinama sa Harryem Stylesom. U tom trenutku sam primijetila da preko ulice trči mala čupava djevojčica ništa normalnije obučena nego inače. Elly. Malo sam ubrzala korake nadajući se da nas neće presresti i početi sa pitanjima ali je već bilo kasno.
Elly: Arieeel!!!!
Harry je pogledao zbunjeno prema njoj. Iskreno i ne čudim mu se. Prišla nam je sva zadihana. Na sebi je imala neki crveni plašt i plavu pidžamu kojoj je jedna nogavica bila zavraćena do koljena, a na nogama je nosila pokućne papuče sa velikim zečjim ušima. Pretpostavljam da je željela ličiti na supermena.
Ariel: Eeej Elly.
Elly: Ko je ovaj čupavi?
Jedva sam se suzdržala, a da se ne nasmijem. Pogledala prema Harryu. On je još uvijek bio malo zbunjen.
Harry: Umm...Ja sam Harry.
Elly: Poter?!
Lice joj se odjednom ozarilo. Ja sam okrenula glavu jer mi je malo hvalilo da prasnem u smijeh.
Harry: Aa...Ne...Styles.
Bila je vidno razočarana. Tada se ponovo okrenula prema meni.
Elly: Je li ti on dečko?
U tom trenutku sam se uozbiljila i pogledala prema Harryu. Ovoga puta je njemu ovo bilo jako smiješno.
Ariel: Aa ne.
Elly nije izgledala baš uvjerena mojim odgovorom pa je pogledala prema Harryu.
Elly: Je li ti ona djevojka?
Tada je Harry, očito iznenađen tim pitanjem, pogledao prema meni. Ja sam samo skrenula pogled i pokušala da prikrijem crvenilo koje je nastalo kada je Elly to isto pitanje maloprije postavila meni.
Harry: Pa...
Ariel: Nisam.
Elly: Pitam njega.
Harry: Pa ne još...
Tada sam iznenađeno pogledala prema Harryu, a on se pravio kao da to nije primijetio. Pa dobro šta mu sad to znači? Trebao bi znati da ne treba biti toliko samouvjeren. Elly njegov odgovor nije puno značio jer je njenu pažnju sada privukla neka mala vjeverica koja je pretrčala preko ulice.
Elly: Stani tu!!! Super Elly će doći da te spasi!!!!
Potrčala je za njom i izgubila se iza neke kuće. Nas dvoje smo još uvijek stajali i gledali u pravcu u kom je otišla, a zatim krenuli dalje. Tek sada nisam znala šta da pričam sa njim nakon onoga što je rekao Elly. Pokušala sam da budem što dalje od njega ali mi se on stalno približavao.
Harry: Imaš zabavnu komšinicu (susjedu).
Ariel: Sa veoma zabavnim pitanjima, zar ne?
Harry: Pa meni su se pitanja jako dopala.
Prevrnula sam očima.
Ariel: A da li se tebi svidio moj odgovor?
Ariel: Nimalo.
Harry: A daj ne moraš da glumiš.
Ariel: Ne glumim. Najozbiljnija sam. I samo da znaš da si me jako iznervirao kad si ono rekao.
Harry: Možda zato što znaš da je to istina.
Ariel: Harry!
Harry: Dobro, dobro. Neću više iako si mi jako slatka kad se ljutiš.
Uzdahnula sam i pravila se da ga nisam čula.
Harry: Ko su Morganovi?
Ariel: Još i to moraš da znaš?
Harry: Pa želim da znam sve o tebi.
Ariel: A ja o tebi ne znam ništa.
Harry: Pa kako? Samo me malo proguglaj i to je to.
Ariel: Znaš nije sve na googleu.
Harry: Nisi mi odgovorila na pitanje.
Ariel: Koje?
Harry: Ko su Morgnaovi?
Ariel: Ne tiče te se.
Harry: Je li onaj Leo možda Morgan?
Začuđeno sam ga pogledala. Kako mu je baš on pao na pamet? Nisam znala šta da mu odgovorim pa sam odlučila da je bolje da ćutim.
Harry: Jeste zar ne?
Ariel: Pa eto šta i da jeste?
Harry: Znači vas dvoje niste samo poznanici...
Ariel: Zar stvarno moramo da pričamo o Leu?
Harry: To ti smeta?
Ariel: Jako si čudan znaš?
Tada je zastao. Okrenula sam se prema njemu i pogledala ga upitnim pogledom.
Harry: Šta ima između vas dvoje?
Ariel: Ništa rekla sam ti danas. I sve i da ima tebe se ne tiče.
Harry: Zašto ste onda tako bliski?
Ariel: Stvarno hoćeš da znaš!? Moji i njegovi roditelji su prijatelji! Često dolaze kod nas na večere! Moji roditelji ga vole i on glumi Romea pa zato idemo zajedno na sekciju! Zadovoljan!?
Harry: On glumi Romea?
Ariel: Da!
Nastavio je dalje ali mnogo namrgođeniji nego inače.
Ariel: Šta je s tobom?!
Harry: Ništa...
Ariel: Ti se ljutiš na mene zato što ja imam muških prijatelja, a ti mi čak nisi ni prijatelj. Uostalom šta si mi ti!? Znamo se pet dana i svaki naš susret je sve čudniji i čudniji! Strah me je i da zamislim sljedeći i ne znam uopšte ni zašto sam krenula s tobom u šetnju!
Krenula sam nazad ali me je on uhvatio za ruku i privukao sebi.
Harry: Nemoj ići...
Arie: Hoću da idem!
Glas mi je odmah počeo drhtati...Samo zato što sam mu tako blizu...Svoje čelo je prislonio uz moje i pogledao me duboko u oči. To je bio definitivno najčudniji osjećaj koji sam ikada imala. Nisam mogla da se pomjerim...Imala sam osjećaj da je vrijeme stalo..Odjednom sam zaboravila na sve...
Harry: Ostani molim te...
Nisam mogla ništa da kažem..Samo sam tako nijemo gledala u njega...Osjećala sam ogromnu potrebu da ga poljubim,a to mi se nikada do sada nije desilo. Zatvorio je oči i počeo svoje usne približavati mojima...U trenutku kada su trebale da se spoje u poljubac, na telefon mi je stigla poruka...Oboje smo otvorili oči i pogledali jedno u drugo. Polako sam se odmakla od njega, nakašljala i izvadila telefon iz džepa. Ruke su mi se još uvijek tresle...Ne mogu vjerovati da nam je ovako malo hvalilo da se poljubimo. Nisam smjela da mu dopustim da me zaustavi..Trebala sam otići kući dok je bilo vrijeme. Tada je za mene uslijedio još jedan šok kada sam vidjela da je ta poruka od Lea..Šta on sad hoće? Odmakla sam se malo od Harrya kako on ne bi primijetio.
Harry: Ko je to?
Nisam mu ništa rekla. Ušla sam u poruku. Pisalo je: 'Pretpostavljam da znaš da ja i moji dolazimo večeras kod vas. Tvoja mama je maloprije zvala moju i predložila joj da nas dvoje ne budemo sa njima na večeri već da sami negdje izađemo. Znam da ćeš se ti sada usprotiviti ali šta nam hvali? Moraš priznati da nam je i prošli put bilo jako lijepo. Možda bi onaj poljubac mogao prerasti u nešto više? Mislim da je vrijeme Ariel da mi pružiš jednu priliku..:-*'. Ostala sam šokirana. Bila sam iznenađena i zbunjena i bijesna u isto vrijeme. Kao prvo moja mama je odmah morala da nešto poduzme čim je vidjela da sam otišla sa Harryem pa je sredila da ja i Leo večeras idemo negdje sami? Pa kako je samo nije stid? Pa zar nijedan drugi dečko ne može da uđe u moj život osim njega? Ali opet zar taj dečko mora da bude baš Harry? Cijela ova situacija se malo previše zakomplikovala. A ona Leova poruka? Pa šta on hoće? Moja mama mu ulijeva neku lažnu nadu...Ustvari i ja sam jednim dijelom kriva za to. Nisam smjela da mu dopustim da me poljubi ono veče. U svoj toj zbunjenosti sam potpuno zaboravila da je Harry tu. Odjednom se njegova ruka stvorila ispred mene i otrgnula mi telefon iz ruke.
Ariel: Hej! Vraćaj to!
Odmakao se od mene sa telefonom, a ja sam bezuspješno pokušavala da ga dohvatim. On nikako ne smije pročitati tu poruku jer se bojim njegove reakcije. Ustvari već je bilo kasno...