DNA by:LoRa Styles

Part 20

  Nasmijala sam se, stavila telefon u džep i nastavila dalje.
...... ...... ......
Na svu sreću mama i tata me nisu ništa puno pitali jer mi se ne bi zaista dalo da još i njima lažem kako smo se ja i Jennifer cijelo veče zabavljale. Svaki put kad bih pomislila na to šta bi se desilo da oni saznaju da je ustvari Harry bio sa mnom prošla bi me neka jeza. Oboje su bili veoma odlučni kad su govorili da su već počeli smiišljati šta će da urade ako nastavim da se viđam sa njim. U svakom slučaju mislim da je bolje da ne znam jer mi se vjerovatno ne bi nimalo svidjelo.
Sjedili smo za stolom i ručali. Mama i tata su pričali o nekakvoj predstavi dok sam ja bila jako zamišljena i igrala se se hranom viljuškom.
Mama: Ariel?
Podigla sam glavu i nezainteresovano je pofgledala.
Ariel: Hm?
Mama: Kako je na sekciji?
Ariel: Glupo kao i uvijek.
Tata: Pa vidiš mi mislimo da je ti ne mrziš toliko koliko govoriš.
Prevrnula sam očima.
Ariel: Ma da, kako da ne.
Mama: Ozbiljno. Zvala ssam danas Erika.
Pogledala sam je zbunjeno.
Ariel: Zašto?
Mama: Pa da ga pitam kako ti ide. I on kaže da si se dosta popravila.
I to i jeste na neki način bila istina. Jednostavno, otkako je počelo sve ovo sa Harryem i otkako on mene zove Julija, sebe kovrdžavi Romeo, hahah, sve to mi je postalo nekako zanimljivije i ja sam postala zainteresovanija za to. Odlučila sam da ništa ne kažem na to.
Tata: Samo hoćemo da kažemo da se ponosimo tobom.
To je bio jedan od onih 'roditelji-kćerka' razgovora koje ja zaista ne vlim. Pogotovo kad smo u pitanju ja i moji roditelji koji su prema meni dobri samo onda kad je nešto po njihovom.
Ariel: Baš vam hvala.
Tada se mama naglo uozbiljila i malo prokomešala u stolici. Zbunjeno sam je pogledala. Nabadala je hranu na viljušku, malo namrštila obrve,a zatim napokon progovorila.
Mama: ne viđaš se sa onim Harryem više, zar ne?
U srcu me je odmah nešto steglo. Pokušavala sam da ostanem staložena i da djelujem nezainteresovano.
Ariel: Naravno da ne.
Tata: I bolje je. Ako otkrijemo da...
Prekinula sam ga.
Ariel: Tata nećete ništa otkriti jer se ne viđamo.
Morala sam da ga prekinem jer sam se jednostavno bojala onoga što bi mogao reći. Ne želim da znam šta me čeka ako nešto otkriju. Trudiću se svim snagama da se to ne desi i to je to. A ako je suđeno da nas otkriju, s tim ću se suočiti kada za to dođe vrijeme.
Mama: Tako treba. Mogu ti reći da si se malo popravila. To je vjerovatno zato što s više ne viđaš s njim.
Šta bi tek rekli da znaju da sam noćas spavala u istom krevetu s njim? Čak sam se mal i nasmijala. Zbunjeno su me pogledali.
Odmahnula sam rukom.
Ariel: Ma ništa.
Tada mi je zazvonio telefon. Odložila sam viljušku i izvadila telefon iz džepa. To je bio Harry. Mislim da sam u tome trenutku čak malo i poblijedila. Mama i tata nisu skidale pogleda s mene.
Mama: Ko je?
Ariel: V-Vicky.
Tata: Pa što se ne javiš?
Ariel: Pa javiću se.
Krenula sam da ustanem ali me je prekinuo mamin glas.
Mama: Pa ako je Vicky, valjda se možeš javiti pred nama. Zatim me je značajno pogledala i nakrivila glavu.
Mama: Osim ako nije neko drugi?
Ariel: N-naravo da nije.
Tata: Pa u tom slučaju se možeš javiti pred nama.
Uzdahnula sam, sjela nazad na stolicu i nesigurno pritisnula zeleno dugme.
: M-molim?
: Eee Julija.
#Ariel: Eeej Vicky.
Mama i tata nisu skidali pogled s mene, a Harry je par trenutaka ćutao. Zatim je progovorio.
#Harry: nezgodna situacija?
#Ariel: Da, da.
Nabacila sam osmijeh zbog mame i tate i veselo pričala iako mi nimalo nije bilo do toga.
Mogla sam da čujem kako se Harry smije. Ma divno. Njemu je sve ovo super zabavno dok se ja jadna oko sveka brinem. Prvo ono jutros. Morala sam da smišljam kud ću s njim i još sam onda morala da se blamiram pred Jenniferinim roditeljima. Sad moram da se blamiram pred svojim i pazim na svaku riječ dok on s druge strane može da priča šta mu padne na pamet jer ga niko osim mene ne čuje.
#Harry: Pa šta ima Julija?
#Ariel: Pa...Ništa posebno...Ručamo.
Ogledala sam nesigurno prema mami i tati i shvatila da bi bilo bolje da to nisam učinila jer sam se susrela sa dva para očiju koje kao da su pokušavale da pređu na drugu stranu telefona i vide da li me Jennifer zaista zove.
#Harry: Aaa super. Šta misliš da vam se ja pridružim?
Mogla sam da čujem kako se prigušeno smije iako je pokuavao da to prikrije.
#Harry: Šta je za ručak?
Nisam znala šta da kažem jer i mama i tata znaju da me Jennifer nikada ne bi pitala nešto takvo. Zapravo niko me ne bi pitao šta jedem. Harry je ovo namjerno radio jer uživa u tome da me dovodi u neugodne situacije. Očito voli opasnost i to previše.
#Ariel: Aaaa pa super.
#Harry: Šta? Da dođem?
#Ariel: Hahahah ma neee.
Smijala sam se kao blesava iako bih u tom trenutku najradij ga uhvatila za lokne i uvalila mu glavu u jelo.ž
#Harry: Hm....Znaš, sviđa mi se ova igra.
#Ariel: Aaa nije meni.
Mama i tata su se nakašljali i pravili kao da jedu iako su slušali svaku moju riječ.
#Harry: Kako je prošla jutrošnja akcija?
#Ariel: Super.
#Harry: Znaš, volio bih da sada mogu vidjeti tvoj izraz lica. Napisao sam ti već u poruci da mislim....
Prekinula sam ga.#Ariel: Znam. Znam.
Čula sam da se smije.
#Harry: Nadam se da nema Lea tu.
Nakašljala sam se.
#Ariel: Ne.
#Harry: I bolje. Nadam se da ti ne lažem.
#Ariel: Ne.
#Harry: ili da ja dođem i provjerim?
#Ariel: Ne.
Ovaj put sam to 'ne' izgovorila mnogo energičnije nego do sada. Mama i tata su pogledali prema meni jer im nije bilo jasno kakav je to naš razgovor kada na sve odgovaram sa 'ne'.
#Harry: hahaha dobro, dobro, nežu te više maltretirati.
Odahnula sam. Ada sam mogla da primijetim promjenu u njegovom glasu. Postao je nekako ozbiljniji.
#Harry: Možemo li se večeras naći?
Pogledala sam krišom prema satu i vidjela da je 16:ooh. Nisam znala šta da kažem. Mislim da će mi trebati neki jako dobar plan za to.
#Ariel: Pa ne znam...
#Harry: Tvoji te neće pustiti?
Samo sam ćutala. Mogla sam da čujem kako je uzdahnuo
#Harry: Pokušaj smisliti nešto. Reci da ideš sa Jennifer ili Emily ili Vicky. Samo pokušaj molim te.
Mogla sam da primijetim da mu se jako žuti. Nisam znala u čemu je stvar.
#Ariel: J-je li sve uredu?
Tada su mama i tata ponovo ogledali prema meni.
#Harry: Pa...Da, samo želim da te vidim...I razgovaram s tobom...
Nešto me je stislo u prsima. Slobodnom rukom sam počela da se igram sa krajem stoljnjaka.
#Ariel: Ne znam...
#Harry: Pokušaj nešto pa mi pošalji poruku. Može?
#Ariel: Može.
#Harry: Super. Vidimo se Julija.
#Ariel: vidimo se Rom...
Tada sam se zaustavila i pogledala prema mami. Oni su imali veoma zbunjene izraze lica. Nakašljala sam se.
#Ariel: Vicky.
Mogla sam da čujem kako se Harry smije. Prekinula sam i stavila telefon u džep. Mama i tata su me sumnjičavo gledali.
Mama: I šta kaže Vicky?
Ne znam da li mi se učinilo, ali mislim da je ono 'Vicky' izgovorila malo drugačije od ostalih riječi. Da li to znači da nešto sumnja? Ja sam se pravila da sam zaokupljena jelom.
Ariel: Ništa posebno...
Malo sam se nakašljala, progutala jedan zalogaj i počela da pričam ne podižući pogled s tanjira.
Ariel: mislile smo malo prošetati večeras....
Nisam se usuđivala da pogledam prema njima.
Tata: Zašto?
Uzdahnula sam i okrenula glavu na stranu.
Ariel: Pa zar moramo imati neki poseban razlog za to?
Tata: Pa pitam zato što niste odavno.
Ariel: Pa baš zato...Vikend je, sutra škola. Hoćemo da se malo opustimo.
Pogledala sam prema njima. Izgledali su poput nekih sudija koji odlučuju o mojoj sudbini.
Mama: A gdje?
Ariel: Pa ne znam...Malo...Po gradu.
Tata: Ko će biti još sa vama.
Spustila sam viljušku i naslonila se na stolicu.
Ariel: Pa šta ja znam.
Možda Vicky, Em...
Mama: Pa čekaj Vicky te zvala.
U tom trenutku sam željela da samu sebe ošamarim jer pravim takve greške.
Ariel: Ma željela sam da kažem Jennifer.
Mama je uzdahnula i zabrinuto me pogledala.
Mama: Je li sve uredu s tobom Ariel?
Ariel: Pa malo sam umorna...I dobro bi mi došao mali provod...
Tata: Provod?
Ariel: Pa ne provod u bukvalnom smislu. Malo da se opustim znaš već.
Mama: A šta je sa scenariom?
Ariel: Jesi li zvala Erika? Jesi. Je li rekao da sam se popravila? Jeste. I šta još hoćeš?
Mama: Dobro..Kako hoćeš.
Ariel: Znači li to da mogu da idem?
Par trenutaka su oklijevali, a onda je tata napokon progovorio.
Tata: Hajde, možeš.
Željela sam da poskočim od sreće ali mislim da bi to bilo krajnje sumnjivo pa sam se suzdržala i zarizla dojnju usnicu da ne bi primijetili da mi se na licu pojavio smiješak.
Mama: Kaže se hvala.
Prevrnula sam očima.
Ariel: Hvala.
Ponašaju se kao da su mi kupili neko moćno auto pa da im se zahvaljujem. Ili kao da su me nakon dugog premišjanja ipak pustili da idem u osvajanje Mont Everesta.
...... ........ ........
Išla sam niz ulicu prema mjestu gdje bi me Harry trebao čekati u autu. Bila sam jako uzbuđena kao da ga nisam vidjela deset dana, a ne 1oh. Mislim da su moji osjećaji otišli malo dalje nego što sam planirala. Usput sam napisala Vicky poruku u kojoj sam joj objasnila kakvo je stanje da ne bi ponovo dolazilo do nekih nesporazuma. Podigla sam pogled. Nigdje nisam mogla da vidim crni automobil. Malo sam usporila i počela da gledam po ulici ali ga nije bilo. Tada sam začula zvužduk. Okrenula sam se i kod jedng zida vidjela dobro poznatog kovrdžavog dečka čija je kosa sada dobila neku zlatnu boju zbog sunca koje se već poosta spustilo s ciljem da zađe. Na sebi je usku crnu majicu i crne pantalone koje su mu bile spuštene tako da su visile na kukovima. Po običaju je zauzeo svoju frajersku pozu. Odmah mi se na licu pojavio osmijeh. Pogledala sam malo oko sebe da se uvjerim da nema nikakve opasnosti, a zatim krenula prema njemu. Zagrizao je usne prelijepim bijelim zubićima ispod kojih se krio mali polusmiješak. Usput me je snimio pogledom ali sam se pravila da to ne primijećujem.
Harry: Heej Julija.
Ariel: Heej Vicky.
Nasmijao se i uhvatio me oko struka i pribio uz auto. Tada me je prodorno pogledao.
Harry: Znaš, ja više volim kad me zoveš Romeo.
Ariel: Aaaa...Izvini nisam znala.
Napravila sam neku čudnu grimasu, a on se nasmijao i poljubio me u ćošak od usana.
Ariel: Uhh što smo diskretni.
Harry: Pa znaš, ne želim da nas neko vidi u prisnijem izdanju.
Ariel: A misliš da ovo nije dovoljno prisno? Pa mojim roditeljima bi bilo dovoljno da napravimo samo mali kontakt očima i izlasci bi mi bili zabranjeni do kraja života. Tačnije punoljetstva.
Harry: Aha, znači da u tom slučaju mogu učiniti ovo.
Prije nego što sam išta uspjela da kažem ili napravim, prislonio je usne na moje, stvarajući savršen poljubac. Po običaju su moje ruke završile u njegovim loknama. Sve više me je pribijao uz auto, a poljubac je postajao sve strasniji. Volio je da se igra mojim usnicama zagrizujući ih. To mi se jako dopadalo i uvijek bi mi neki čudan zvuk pobjegao iz usta. Spustio je par poljubaca na moju dojnju usnicu i zastao kako bi došao do daha. . Tada mi je prošlo kroz glavu da je ovo jako rizično. Zaista mi ne bi trebalo da me vidi neko kroz prozor i pita moje nešto u smislu 'Kad je to ona vaša našla dečka?' ili da nas uslika neki zalutali novinar. U tom slučaju bih mogla potpisati vlastiti ugovor u kome jasno piše da mi je bolje da skočim sa najbliže kuće. Polako sam ga počela ga gurati od sebe. Usne su nam se odvojile, a on me je zbunjeno pogledao. Počela sam da šapućem kao da nas neko prisluškuje.
Ariel: Ovo može biti opasno.
Harry: upravu si.
Uhvatio me je za ruku i otvorio mi vrata da uđem. Nasmijaa sam se i ušla unutra. Prešao je na drugu stranu i sjeo za mjest vozača.
Ariel: Gdje idemo?
Harry: Negdje gdje nas niko ne može naći.
..... ..... .....
Nakon nekih pola sata vožnje, napokon smo se zaustavili uz cestu na meni do sada nepoznatom putu. Ipak moram priznati da je bilo jako lijepo. Priroda je bila prelijepa. S obzirom da proljeće tek počinje, to je bilo prvo mjesto na kom sam vidjela toliko cvijeća ove godine. Nigdje u blizini nije bilo nikakve kuće ni automobila. Samo nas dvoje. Pogledala sam prema Harryu. On je cijelim putem bio nekako nervozan i ćutljiv. Otvorio je vrata, izašao, prešao na drugu stranu izatim i meni otvorio vrata.
Ariel: hvala.
Izašla sam i pogledala malo oko nas. Duboko sam uzdahnula pokušavajući da što bolje osjetim taj prelijepi miris.
Harry: Sviđa ti se?
Ariel: Mhm...
Harry: Dođi ovamo.
Uhvatio me je za ruku i povukao sa sobom.
Ariel: Gdje idemo?
Harry: na jedno mjesto.
Ariel: Pa zar ovo nije mjesto?
Nasmijao se.
Harry: Ima još jedno.
Poečli smo da se penjemo nekim puteljkom dok na kraju nismo došli na jednu izbočinu na brdo kraj kog' smo se zaustavili. Pred nama se nalazila jedna velika stijena. Nesigurno sam se zaustavila.
Harry: Sve je uredu, hajde.
S obzirom da sam bila s njim, nisam se plašila. Nstavila sam dalje ne ispuštajući njegovu ruku. Došli smo skoro do kraja litce. Ispod nas se nalazila poprilična visina, a pogled se pružao preko cijelog jednog polja koje je bilo šareno od raznovrsnog cvijeća, a na samom kraju se nalazilo sunce koje se skanjivalo da zađe. Izgledalo je zaista prelijepo, a sve je bilo u narandžastim, žutim i crvenim nijansama upravo zbog sunca. Mogla bih da kažem da nikada nisam vidjela nešto čarobnije. Par trenutaka smo tako stajali i posmatrali taj prelijepi prizor, a onda je Harry polako počeo da se spušta kako bi sjeo na ivicu. Prestravljeno sam ga pogledala.
Ariel: Pazi!
Nasmijao se.
Harry: Ma ne brini. Sve je uredu. Samos am sjeo.
Tada mi je rukom pokazao da sjednem pored njega. Par trenutaka sam oklijevala jer sam se oduvijek plašila visine. Pogledala sam sunjičavo prema njemu. On mi se nasmiješio i dopustio svojim slatkim rupicama da se pojave na njgovim obrazima. Progutala sam taj strah i polako sjela pored njega. Pustila sam noge da mi vise preko ivice. Harry mi je nježno stavio ruku oko ramena.
Harry: Prelijepo je, zar ne?
Ariel: Mhm...
Harry: ovdje dolazim kada mi treba mir...Kada želim da se opustim i razmislim o svemu...
Pogledala sam prema njmu pomalo stiskajući oči jer mi je sunce smetalo.
Ariel: A zašto si sada došao?
I on je pogledao prema meni. Oči mu nikada nisu bile ljepše boje. Osim zelene, tu je bilo i neke neobične žute čemu je razlog bilo vjerovatno sunce.
Harry: Zbog tebe.
Meni su se obrazi zacrvenili, a usne su mi se razvule u neki sramežljivi osmijeh. Primakao mi se i nježno me poljubio u dojnju usnicu. Zatim je ponovo pogledao prema polju i suncu. Uvijek se divim njegovim savršenim crtama lica koje posebno dolaze do izražaja kada se posmatra iz profila. Najviše do izražaja dolaze njegove usne koje izgledaju tako slatko i zavodljivo u isto vrijeme. Ipak, bio je nekako zamišljen. Više nego inače. Par trenutaka sam oklijevala, a onda sam progovorila.
Ariel: Je li sve uredu Harry?
Spustio je glavu i dopustio da par kovrdža padne naprijed.
Ariel: Zamišljen si...
Harry: Znaš...Želio sam te nešto pitati...
Pogledao je prema meni, oblizao usne, a zatim rukom sklonio lokne na stranu. Pogledala sam ga zbunjeno.
Ariel: Šta?
Spustio je pogled. To je bio prvi put da me nije mogao pogledai onako prodorno kako samo on zna. Bila sam ubijeđena da nije sve uredu.
Harry: Pa...
Polako se povukao prema nazad, kako bi se u sjedećem polžaju okrenuo prema meni. Bio je dovoljno udaljen od litice tako da nije bilo opasnosti da padne. I ja sam učinila isto.
Harry: Ti znaš kakvi su moji osjećaji prema tebi...
Srce mi je iste sekunde počelo brže kucati. Spustila sam pogled i počela se igrati sa prstima.
Ariel: Pa valjda...
Harry: Rekao sam ti da sam zaljubljen u tebe.
Kroz cijelo tijelo su mi prošli trnci. Zagrizla sam usnicu i klimnula glavom.
Harry: E pa...Želim da znaš da ja tako i mislim....
Nisam znala šta da mu kažem. Da li je to istina? Da li je on siguran u to što govori? Uvijek me proganja ona ista činjenica da je to možda samo nešto prolazno...
Harry: Aaa....Zato me zanima jedna stvar?
Nesigurno sam pogledala prema njemu. Imao je tako pitom izraz lica. U očima mu se vidjela neka zabrnutost.
Harry: Šta ti osjećaš prema meni?
To je bilo pitanje koje sam uporno pokušavala izbjeći već danima. Iskreno, nisam očekivala da ću baš večeras morati i da dam odgovor na njega.
Ariel: Pa...
Harry: vidi, shvatiću te ako ne osjećaš isto.
Polako sam ustala i stala u stranu. Pogled mi se zaustavio negdje u daljini. Mislim da je više glupo da krijem istinu ali ne razumijem zašto se bojim da je kažem. Možda zato što se plašim osjećaja...i iskazivanja osjećaja...Osjetila sam njegove ruke oko mog struka. Nalazioo se iza mene ali sam mogla da osjetim onaj njegov opojni miris koji se u moja pluća uvlačio više nego bilo kakvo cvijeće. Spustio je glavu i nježno me poljubio u vrat. Zatvorila sam oči i dopustila da žmarci zavčadaju mojim tijelom.
Ariel: Harry...
Prestao je da me ljubi i primakao usne mom uhu.
Harry: Hm?
Polako sam se izmigoljila i okrenula prema njemu. Pogledala sam ga pravo u njegove anđeoske oči. Zagrizao je dojnju usnicu i pažljivo me gledao. To je bio ujedno i prvi put da je on na neki način zavisio od mene. Navikla sam da je on uvijek taj koji ima kontrolu u našem odnosu ali je sada bilo drugačije. Sada sam ja zapravo odlučivala o nečemu mnogo važnijem. Uhvatila sam prstima njegovu majicu i zagledala se u to.
Ariel: Ja... I ti se meni sviđaš Harry...
Rekla sam to vrlo tiho i pogledala prema njemu. Izraz lica mu je bio nekako drugačiiji ali i dalje nisam mogla da zaključim šta razmišlja.
Harry: S-stvarno to misliš?
Blago sam se nasmiješila.
Ariel: Da...
I njemu su se usne razvukle u mali osmijeh.
Harry: Ali šta podrazumijevaš pod tim.
Prevrnula sam očima i okrenula glavu na stranu.
Ariel: Pa sviđaš mi se...Zalj...Zaljubljena sam u tebe.
Te zadne riječi sam izgovorila što sam brže mogla, a on se nasmijao. Uhvatio me je oko struka i još više privukao sebi. Pogledala sam prema njemu.
Harry: Drago mi je što to čujem.
Spustila sam pogled.
Ariel: I meni...
Jedna ruka mu je otišla do mog vrata i nježno sklonila pramenove kose koji su padali naprijed. Zatim je počeo da me mazi na tom mjestu.
Harry: A znaš...To nije jedino pitanje koje sam želio da ti postavim.
Pogledala sam prema njemu.
Harry: Mislim ovo drugo je zavisilo od tvog odgovora na prvo.
Nasmijala sam se.
Ariel: Nemoj me zbunjivati.
Harry: Hahah, izvini. Ovako...Želio sam da te pitam...
Pogledao me je duboko u oči, a ja sam sva počela da drhtim sluteći šta bi njegovo pitanje moglo biti.
Harry: Da li želiš biti moja djevojka?