DNA by:LoRa Styles

Part 25

  Tada je uslijedila kratkotrajna tišina jer sam bila zatečena tim pitanjem. Pogledala sam u Harrya s nevjericom dok su mi se u glavi misli smjenjivale brzinom svjetlosti. Nisam znala šta da kažem. Vjervatno bi većina bez oklijevanja rekla da ali je to ipak u mom slučaju bilo malo komplikovanije. Pored toga što bismo tada nas dvoje bili mnogo srećniji i slobodniji, mnogo više vremena bismo provodili zajedno tu je i mnogo drugih stvari koje to otežavaju. Kao prvo ja sam maloljetna i ne mogu da odem od kuće bez odobrenja roditelja što znači da oni uvijek mogu poduzeti mnogo mjera kojima bi me vratili kući, a onda bi situacija bila mnogo gora. Osim toga problem je i u tome što smo i Harry i ja jako mladi. Uz to, on je i poznat. I kada malo bolje razmislim, ne planiramo da se vjenčamo i bilo bi suludo da razmišljam o tome. I onda se postavlja pitanje: 'Šta će biti sa mnom kada raskinemo?'Koliko god nama bilo lijepo zajedno, svakoj vezi kad-tad dođe kraj. On bi mogao normalno da nastavi sa svojim životom ali šta bi onda bilo sa mnom? Ostala bih sama bez budućnosti...Mislim da to u svakom slučaju niije dobar izbor. Pogledala sam u Harrya koji je imao veoma zabrinut i ozbiljan izraz lica.
Ariel: Ja...
Spustila sam pogled i počela da se igram sa prstima. Odmahnula sam glavom. Harrry mi je rukom podigao glavu tako da sam gledala u njega. Bio je namršten i zbunjen u isto vrijeme. Uzdahnula sam i ponovo odmahnula glavom.
Ariel: Ne mogu.
Harry: A-ali zašto?
Ariel: Zato što...Harry, nije sve tako jednostavno...Mislim možda tebi sad to izgleda jednostavno i izvedivo ali ako malo bolje razmisiš, nije. Ja sam maloljetna i ne mogu da odem od kuće bez dopuštenja roditelja. Samim tim, naš plan je propao. Za sad je to neostvarivo Harry...
Uzdahnuo je i ponovo pogledao prema meni. Ipak nisam željela da kažem one ostale stvari zbog kojih sam odbila njegovu ponudu. Ne želim da me pogrešno shvati. Stavio mi je ruku na obraz i nježno me milovao palcem.
Harry: Znam...Ali..Ja..Ja ne želim da te sad ostavim samu sa roditeljima. Ja sam kriv za sve ovo i ja sam sve ovo izazvao i...Ne želim da te oni sada maltretiraju a što je najgore od svega...Možda se više nećemo vidjeti.
Na njegove zadnje riječi su poele da mi se skupljaju suze u očima. Da li bih zaista mogla podnijeti da živim bez Harrya? To je trenutno nemoguće ali šta ako budem morala? Čvrsto sam ga zagrlila stiskajući njegovu košulju među prstima. On je naslonio bradu na moju glavu i nježno me poljubio u kosu. Zatvorila sam oči i ispustila par suza. Nisam željela da se odmaknem od njega. Željela sam da tako ostanem zauvijek. Ali nažalost, to nije moguće. Polako se odmakao od mene i nježno mi obrisao suze. Pogledao me je prodorno svojim smaragdno zelenim očima u kojima se nalazio neki poseban sjaj.
Harry: Vidi, neću odustati od tebe. Šta god da se desi i šta god da tvoji roditelji urade i odluče, nastavićemo da se viđamo. Sve ću učiniti da tako bude pa barem morao i da razgovaram sa njima.
Ariel: Harry?
Harry: Kako ne razumiješ? Spreman sam da sve učinim za tebe.
Spustila sam glvu.
Ariel: To sada misliš, a za mjesec dana...
Stavio mi je prst preko usana.
Harry: Ššš...Vjeruj mi...
Pogledala sam ga ravno u oči. Da, to je bio onaj kovrdžavi anđeo smaragdno zelenih očiju koji mi je promijenio život i pogled na svijet u samo par dana. To je dovoljno za povjerenje, zar ne? Klimnula sam glavom.
Ariel: Vjerujem ti.
Obuhvatio mi je glavu nježno rukama i spustio jedan vrući poljubac na moje usne. Odmakao se od mene i značajno me pogledao.
Harry: Želiš li da ostanem ovdje dok oni ne dođu?
Odmahnula sam glavom.
Ariel: Ne, Harry. Ne brini se, sama ću to riješiti. Bolje ej da ideš da ne bi bilo još većih problema. Hajde dođi.
Uhvatila sam ga za ruku. Sišli smo u prizemlje, prošli do dnevnog i otišli na zadnja vrata.
Ariel: Hajde, idi ne brini se.
Harry: Ako želiš...
Ariel: Harry! Sve je uredu. Roditelji su mi, neće me ubiti. Hajde.
Uzdahnuo je s nevjericom ne želeći da mi pusti ruku. Nasmijala sam se.
Ariel: Harry, ostavi mi ruku. Ne možeš ići s njom.
Harry: Ali zato mogu s tobom.
Ariel: Harry znaš da ne možeš. Barem ne još.
Harry: Čim napuniš 18, kunem ti se da ću te izvući odavde i odvesti sa sobom daleko.
Nasmiješila sam se i još jednom ga čvrsto zagrlila stiskajući njegove meke kovrdže među prstima. Razdvojili smo se, a on me je nježno poljubio ostavljajući me bez daha kao i svaki put. Poljubac je bio nježan i pun emocija jer i jedno i drugo smo bili svjesni da se možda nećemo vidjeti još zadugo. Krenula sma da se pdmaknem od njega ali me on nije puštao. Držao me je rukama čvrsto uz sebe ne odvajajući svoje usne od mojih. Bio je tako topao i nježan i nikada ga ne bih pustia da nisam morala. Usne su mu bile malo natečene vjerovatno zbog plača dok m je kraj nosa bila mala ranica. Spustio je još par pojedinačnih poljubaca prvo na gornju, a zatim na moju dojnju usnicu, a onda se odvojio par milimetara i pogledao me duboko u oči.
Harry: Nazovi me.
Klimnula sam glavom. Krenuo je još jednom da me poljubi ali se tada začulo auto ispred kuće. Na svu sreću mi smo bili na vratima zadnjeg dvorišta pa nas nisu mogli vidjeti.
Ariel: Vrijeme je.
Nježno me je poljubio u čelo ispustivši jednu suzu, a onda me je pogledao prodorno u oči.
Harry: Vidimo se uskoro.
Klimnula sam gllavom iako ni ja nisam bila sigurna u to. Mislim da su male mogućnosti za to ali nikada ne treba gubiti nadu. Pogotovo kada je ljubav u pitanju.
Harry: Bajj Julija.
Ariel: Baj Romeo.
Harry: Kovrdžavi.
Oboje smo se nasmijali iako nam je u tom trenutku najmanje bilo da toga. Spretno je preskočio bijelu ogradu i mahnuo mi. Poslala sma mu jedan zračni poljubac kao i on meni. Duboko sam uzdahnula i ušla u kuću. Mama i tata su se izuvali u hodnjiku i okrenuli se prea meni kada sam se pojavila.
Mama: Eeej mila.
Samo sam se blago nasmiješila jer znam da mi narednih 1o godina neće izgovoriti ništa slično tome.
Tata: I kako je bilo bez roditelja? Cijela kuća samo za tebe.
Oboje su se nasmijali. Očito da ih je ta predstava oraspoložila. Ne mogu ni sanjati kako se raspoloženja mijenjaju u sekundi.
Mama: Je li sve uredu Ariel? Nekako si mi blijeda i...
Pogledala je prema meni podignuvši jednu obrvu.
Mama: Jesi li ti plakala?
Spustila sma glavu i uzdahnula. Znala sam da mi nema koristi od petljanja. Možda bi bilo nade ali šta s vratima? Neću im reći da sam ih ja slomila. I sami su svjesni toga da ja nemam snage da uradim takvo nešto.
Tata: Ariel?
Tada je mami zazvonio telefon. Izvadila je telefon iz torbice i javila se.
Mama: Reci Barbara.
Zatvorila sam oči, uzdahnula i sjela na stepenice.Pa da. Leo je već uspio da se izjada. Ma divno. Mamino lice je u trenutku problijedilo, a pogled joj se zaustavio na meni.
Mama: M-molim? P-pa kako...Kad?
Čak i ja sam mogla da čujem kriještavi glas Leove mame iako nisam mogla da razumijem šta govori. Mama se naslonila uza zid, stavila ruku preko usta ne skidajući pogled s mene. Tata joj je zabrinuto prišao, a ja sam samo spustila glavu pomirena sa sudbinom.
Mama: Sad ću vidjeti šta se dešava...J-ja stvarno...O moj Bože... Čuvaj se moja Barbara, ne znam šta da ti kažem. Ovo stvarno prelazi svake mjere.
Pogledala sam prema njoj i vidjela da joj je pogled veoma hladan i na neki način proziran. Uzdahnula sam spustila glavu igrajući se sa narukvicom koja je odjednom postala toliko zanimljiva.
Mama: Nazvaću te ujutru. 'Ajde laku noć.
Prekinula je. Tada je nastala kratkotrajna tišina.
Mama: Ariel.
Glas joj je bio toliko hladan da me je na neki način obuzela jeza. Nisam podizala pogled. Jednostavno mi nije bilo ni do čega.
Tata: Šta se dešava?
Mama: Pitaj svoju kći! Ponovo...
Nervozno je počela da uzdiše i drži se za glavu. Tata je gledao čas prema meni, čas prema njoj.
Tata: Šta ponovo?
Mama: Ponovo onaj Harry!
Ata je tada šokirano pogledao prema meni.
Ttaa: Šta s njim?
Mmaa: Pa Lero je došao sav isprebijan kući! Šta misliš ko je to napravio?! A što je najgore od svega, Leo je večeras bio u našoj kući! Barbara mi je lijapo rekla da je došao kod nas da bi vježbao sa Ariel! I šta ti to govori!?
Tada je tata pogledao prema meni.
Tata: Onaj idiot je bio u našoj kući?
Glas mu je bio pun mržnje i ogorčenosti. Samo sam ćutala igrajući se sa narukvicom. Nisam željela da o tome razgovaram. Smo sam željela da odlutam u neki svoj svijet i jednostavno preskočim ovu veče. Da li je to moguće? Bojim se da nije...
Tata: Ariel!
I dalje sam ćutala.
Mama: Ariel Jones odgovori ocu!
Da se ovo desilo možda prije par dana, počela bih da izmišljam. Rekkla bih da nemam pojma o čemu govore. Onda bih rekla da ga je možda neko drugi pretukao. Možda bih rekla da sve i da jeste to Harry učinio, moglo se desiti bilo gdje usput, a ne u našoj kući i kako se ja više ne viđam sa Harryem. Ali ovaj put mi je jednostavno više bilo dosta laži i izmišljanja. Ionako se sve na kraju otkrije i da li zaista onda ima koristi od toga? Ne. Opet, vidjeće vrata i to je dovoljno. Uostalom, tu je i Leo koji će vjerovatno reći sve šta se desilo i onda su bilo kakve laži beskorisne i bezvrijedne. Pogledala sam prema njima. Ne, nisam plakala. Čak su mi se i suze skamenile ali ne od straha već od nečeg drugog. Neobjašnjivog...Nisam ih se više bojala jer mi je dosta toga da uvijek neko drugi upravlja mojim životom. Ne želim više to. Želim slobodu koja je sada nažalost nemoguća.
Ariel: Šta hoćete od mene?
Mama: Hoćemo istinu! Šta radiš s njim?!
Okrenula sam glavu na drugu stranu. Mama mi je prišla i grubo je rukom okrenula prema sebi.
Mama: Odgovovri mi na pitanje.
Odgurnula sam njenu ruku i ustala.
Ariel: Jeste! Bio je ovdje i šta?!
Oboje su me šokirano pogledali.
Mama: Molim?! Pa kako se usuđuješ!?
Tata: Zar ti nije zabranjeno da se viđaš s njim?! Ti umjesto što to radiš, još ga dovodiš i u kuću!
Mama: Besra,mnice jedna!
Ariel: Ja nisam besramnica mama! Ja sam samo zaljubljena, a vi nemate pravo da mi to kvarite!
Mama: E pa imamo! Dok si pod našim krovo imamo!
Ariel: Meni je 17 godina!
Tata: I još uvijek si pod našim nadzorom!
Ariel: E pa uskoro neću biti i šta ćete onda?!
Krenula sam uz stepenice, a oni za mnom.
Mama: Ariel ne idi! Vraćaj se ovamo, razgovor još nije završen!
Tata: Ariel!
Krenula sam da se zatvorim u sobu ali sam se tada sjetila da su vrata razvaljena i da je to nemoguće. Ušla sam u sobu i sjela na krevet. Njih dvoje su ušli za mnom. Tta aje krenuo da zatvori vrata i toliko jako je udario sa njima da su se ona sasvim odvalila i zamalo pala mami na glavu.
Mama: O moj Bože!
Tata: Šta je ovo?!
Mama: To je napravio onaj divljak, zar ne?!
Pogledala sam prkosno prema njoj.
Ariel: Pa naravno. Otkud Leu mišići za takvo nešto?!
Sada sam je dovela do potpunog sloma živaca.
Krenula je da nešto kaže ali ipak nije. Bila je previše iznervirana da bi bilo šta rekla. Tata je prislonio vrata uza zid i uhvatio mamu za ruku.
Tata: Hajde idemo.
Mama: Kako to misliš?
Tata: Nas dvoje ćemo se sad sve dogovoriti i ujutru ćemoo joj sve reći. Nema koristi od razgovora s njom, vidiš da joj je pomutio pamet.
Tada mi je tata prišao i ispružio ruku. Uputila sam mu upitni pogled.
Tata: Daj mi mobilni.
Ariel: Nema šanse.
Ttaa: Ariel!
Glas mu je odjeknuo cijelom sobom. Izvadila sam telefon iz džepa i dala mu ga. Mama mi je uputila još jedan ljutiti pogled, a zatim napokon izašli iz sobe. Par trenutaka sam sjedila u istom položaju, a zatim sam se zavalila na krevet i počela da plačem.
....... ........ ........
______Dan kasnije_____
Pustila sam se iz škole i zamišljeno krenula niz školske stepenice. Emily, Jennifer i Vicky su akođe bile jako pokisle i nisu mnogo rpičale. Znale su da mi je jako teško i nisu željele da mi još otežavaju. Nazvala sam Harrya sa Jenniferinog telefona i rekla mu da je mi je mobilni oduzet. On i dečki imaju neko snimanje cijeli dan tako da ne može da dođe po mene u školu. Vciky, Jennifer i Emily su me čvrsto zagrlile.
Jennifer: Držimo ti palčeve.
Blago sam se nasmiješila.
Ariel: Hvala vam cure.
Vicky: Biće to dobro, vidjećeš.
Ariel: A nadam se.
Emily: Ako bilo šta treba, zov....
Tada se zaustavila i napravila malu grimasu, a Vicky je udarila laktom.
Ariel: Ma uredu je. Čućemo se nekako.
Jennifer: Hajde dušo, vidimo se.
Mahnula sam im i krenula niz ulicu. Tada me je trgnuo nečiji glas.
Xxx: Ariel!
Pomislila sam dda je to Harry ali sam onda shvatila da to nije njegova boja glasa. Okrenula sma se i ugledala tatu u dobro poznatom zlatkastom autu kako mi pokazuje kroz prozor rukom da dođem njemu. Bila sam jako iznenađena. Zbunjeno sam krenla prema njemu.
Ariel: O-otkud ti?
Nije mi ništa rekao. Samo mi je pokazao rukom da sjednem pored njega. Prešla sam na drugu stranu i sjela na suvozačevo mjesto.
Tata: Sveži se.
Prevrnula sam očima i svezala pojas još uvijek zbunjena njegovim dolaskom.
Ariel: Otkad to ti dolaziš po mene u školu?
Tata: Od danas.
S nevjericom sam pogledala prema njemu, a on je samo ćutao i upalio auto.
Cijelim putem nismo uopšte pričali. Ja sam samo gledala kroz prozor i pretpostavljala šta me sve čeka kući. Napokon smo stigli. Izašla sam iz auta i ušla u kuću. Izula sam se i stavila torbu pored stepenica. Krenula sam na sprat ali mi se tada pojavila mama koja mi je oštrim pogledom dala znak da uđem u dnevni. Uzdahnula sam i ušla. Za nama je došao i tata. Sjela sam na kauč i podvila noge ispod sebe. Ovo je vjerovatno jedan od najtežih trenutak u mom životu. Nikada prije nisam osjećala ovakvu tremu i nervozu jer ne znam šta me čeka. Njih dvoje su se udobno smjestili preko puta mene sa onim ozbiljnim izrazima lica. Podsjećali su me na mog nastavnika matematike koji je uvijek tako ozbiljan i namrgođen ali bi mi čak i on u ovom trenutku bio draži.
Mama: Eh, ovako. Ja i tvoj tata smo cijelo veče i jutro proveli razgovarajući o ovome. Zvali smo i Barbaru. Leovo lice je jutros cijelo u modricama i čak nije mogao ni da ide u školu.
Uzdahnula sam i tiho promrmljala.
Ariel: Jadnik.
Ttaa: Nešto si rekla?
Nabacila sam neki kiseli osmijeh.
Ariel: Ne, učinilo ti se.
Odluččili su preskočiti to.
Mama: Nije želio ništa da kaže ali je Barbara uvjerena da je to uradio onaj kome neću ni da spominjem ime.
Ariel: Mama, zove se Harry.
Prostrijelila me je pogledom.
Mama: Znam Ariel Jones ali jednostavno ne želim da se njegovo ime izgovara u ovoj kući!
Prekrstila (prekrižila)sam ruke i okrenula glavu na drugu stranu.
Mama: Već si imala jedno upozorenje ali to tebi očito nije ništa značilo.
Tata: Pa smo odlučili.
U tom trenutku sam imala osjećaj kao da su jutro proveli vježbajući cijelu tu scenu jer su pričali tako smišljeno i još su počeli i da se nadopunjavalo. Vidi se da su možda i malo previše vremena proveli baveći se glumom.
Tata: Od sada, ja dolazim po tebe u školu. Izlasci su ti zabranjeni.
Tada je izvadio moj mobilni iz džepa.
Tata: Ovo do daljnjeg ostaje kod mene.
Tada je mama donijela i moj laptop koji je do tada stajao na komodi pored i koji do tada nisam ni primijetila da je tu.
Mama: Kao i ovo.
Tata: Dakle, sve ti je zabranjeno osim onog najneophodnijeg .
Mama: I tako će biti sve dok se sasvim ne uvjerimo da nemaš više nikakve veze sa njim.
Tata: Ali...Ako se samo još jednom na bilo kakav način vidiš sa njim ili čuješ...Onda dolazi ono što smo ovoga puta preskočili.
Mama: Odselićemo se.
Šokirano sam ih pogledala.
Ariel: Pa dobro jeste li vi normalni?! Toliko ste se opteretili s njim da biste se čak i odselili?
Tata: Tako je. Samo da si dalje od njega. Promijenićeš i školu i sve. Onda više nećeš moći da viđaš ni Vicky ni Emily ni Jennifer.
Mama: Već smo našli i mjesto gdje bismo se mogli komotno smjestiti.
Pogledala sam ih zbunjeno.
Tata: Iznajmljuje se jedna kuća pored Morganovih.
Toliko me je uhvatila muka da sam se počela smijati. Oboje su me pgledali zbunjeno, a ja sam samo ustala i krenula prema vratima.
Ariel: Stvarno svaka vam čast. Iz dana u dan pokazujete koliko ste jadni.
Tata: Ariel!
Ariel: Najgori ste roditelji na svijetu!
Tata: Ariel!
Mama: Ma pusti je. Vidiš da je onaj iskvario totalno. Ali neka...Opametiće se ona. Ionako će on odmah odustati od nje čim se prestanu viđati.
Samo sam prešla preko vrata i krenula u sobu. Ove posljednje mamine riječi su me zaboljele najviše od svega. Da li će Harry stvarno odustati od mene? Mislim znam da mi je obećao da neće ali da li je uvijek moguće ispuniti obećanje? Šta da radimo sada kad mi je sve zabranjeno? Da li je moguće da održimo našu vezu? Došlo mi je da plačem ali nisam zbog mame i tate. Neću da im pokažem svoje slabosti. Nisu vrijedni toga. Tek tada sam shvatila da zvuk koji mi je cijelo vrijeme zapinjao za uši zapravo dolazi iz moje sobe. Unutra se nalazio neki debeli čovjek u radničkom odijelu koji je zakucavao vrata. Pretpostavila sam da je majstor.
Ariel: Dobar dan.
Samo je klimnuo glavu i pogledao me nekako čudno. Vjerovatno je mislio da sam ja neka poludjela kći koja lomi vrata ali je vjerovatno odmah precrtao tu mogućnost vidjevši moj izgled i građu. Vjerovatno bih trebala biti još dva put ovolika da takvo nešto uradim. Sada je vjerovatno bio još zbunjeniji. Nije me bilo briga za njegovo mišljenje ali samo se nadam da neće prijaviti nasilje nad jdecom misleći da me moji zlostavljaju i provaljuju vrata. Tada sam se samoj sebi začudila jer ne mogu da vjerujem kakve mi gluposti padaju na pamet u takvim situacijama. Legla sam na krevet, stavila jastuk preko glave i duboko uzdahnula ni sama ne znajući šta dalje.
......... ............. .............
Prošlo je tri dana. Danas je četvrti i još se nisam vidjela sa Harryem. Jednostavno se bojim da više ne mogu. Tako mi nedostaje njegov miris i zagrljaji i poljupci...Ma sve. Ne znam šta da radim. Svaki dan ga nazovem sa Jenniferinog, Vickyinog ili Emilyinog mobilnog ali nije to to. Veze ne funkcionišu tako. On je optimističan (ili se barem pravi zbog mene) i govori kako će smisliti nešto. To mi je posljednja nada mada mislim da ni on ne može ništa učiniti. Kao da to i nije dovoljno teško. Još moram stalno da budem pod nadzorom kao da sam neki kriminalac, a živim kao da sam u 19. vijeku. Nemam mobilni, nemam laptop, TV gledam ponekad. Potpuno sam odvojena od svijeta i jednostavno više mrzim svoj život. Leo se još nije pojavio u školi, a njegova mama razmišlja o prijavljivanju Harrya na policiju. Ipak se ne usuđuje na to jer je on poznat i zna da uvijek može platiti i riješiti se policije, a i nemaju nikakvog dokaza da je to on uradio. I u školi su počeli da mi se smiju i pitaju me zašto tata dolazi po mene. Šta da im kažem? Da sam u kazni jer je Harry Styles prebio njihovog mezimca. Ma kao da bi mi i vjerovali. Kao i svako veče, ležim u sobi i gledam u plafon. Imam osjećaj da počinjem da ludim. Ovo je jednostavno nenormalno i bojim se da neću još dugo moći tako. Zatvorila sam oči i počela da razmišljam o Harryu. Prisjećala sam se svih naših zajedničkih trenutaka i ljutila se na samu sebe jer tada nisam znala koliko sam zapravo bila srećna. Tada me je trgnulo neko lupkanje na prozor. Srce mi j zastalo i brzo sam skočila sa kreveta. Tada sam ugledala nečiji lik na prozoru. Krenula sam da vrisnem ali sam se zaustavila primijetivši dobro poznati slatki osmijeh. Harry? Okej, sada sam definitivno poludjela. Da li da to kažem mami i tati? Ima li još nade? Ne želim da idem u ludnicu ali bi mi možda psihijatar mogao pomoći? Tada je ponovo pokucao. Da li je to moguće da je Harry. Tada sam malo bolje razmislila i sjetila se da se jednoom mamin rođak peo tako kada je išao na krov da bi nam dohvatio loptu. Ispred se nalazi ogromno drvo, a tu je i onaj mali krov ispod prozora tako da je to izvedivo. Noge su m se odsijekle. Prišla sam vratima i zaključala ih ali nečujno da mama i tata ne bi nešto čuli. Zatim sam prišla prozoru i s nevjericom ga otvorila. Ispred mene se zaista nalazio on. Harry. Nisam mogla da vjerujem. Suze su mi se nakupile u očim, a on se nasmijao onako neodoljivo kako samo on zna. Na sebi je imao crnu usku majicu kao i crne pantalone, a na glavi crnu kapu tako da je ličio na nekog provalnika. Nisam mogla da progovorim, a on je samo uletio unutra, skinuo kapu, bacio je u stranu i privukao me sebi. Prije nego što sam mogla bilo šta da kažem, počeo da je da me ljubi. Nisu to bili oni mali nježni poljupci nego jedan od najstrastvenijih ikada. Jednostavno, nisamo mogli da dođemo do daha ali nas nije bilo briga. Previše smo se poželjeli jedno drugoga. Podigao me je tako da su mi se noge nalazile oko njegovog struka i pribio me uza zid. Svom snagom sam obuhvatila njegove lokne i prepustila se poljupcu. Cijelom sobom je preovladao zvuk naših izdisaja. Poljubac vjerovatno nikada nije bio strasniji. Polako sam opustila usne i pogledala ga u oči. Oboje smo dolazili do daha, a on me je zatim počeo ponovo ljubti, Nedostajali su mi njegovi poljupci i više nego što je to možda normalno. Nedostajale su mi njegove usne koje su jednostavno oduzimale dah svojim sposobnostima. U kombinaciji sa njegovim jezikom, stvarale su savršene poljpce. Ponovo smo otvorili oči i pogledali jedno u drugo. Nasmijao se onako još uvijek zadihan.
Harry: Hej Julija.
Nasmijala sam se, a on je svojim savršenim zubima obuhvatio moju usnu. To mi je toliko nedostajalo. Lagano je gricnuo istovremeno je sisajući što je pruzrokovalo još veće zadovoljstvo. Napokon me je spustio i pogledali smo se ravno u oči. Sklonio mi je kosu sa lica i obrisao čelo koje je bilo znojno. Zatvorio je oči i kao da me je mirisao i upijao moj miris. Naslonila sam čelo na njegove usne i uživala njegovom zagrljaju.
Harry: Nedostajala si mi.
Ariel: I ti meni.
Ponovo sam ga pogledala u oči koje su mi toliko nedostajale.
Harry: Rekao sam ti da ću nešto smisliti.
Nsmiješila sam se ali mi je uskoro taj osmijeh nestao. Spustila sam glavu.
Ariel: Ali ne možemo uvijek tako.
Harry: Polako.
Počeo je da vadi nešto ih džepa. To je bio mobilni.
Harry: Izvoli.
Zbunjeno sam ga pogledala.
Harry: Kupio sam ga za tebe danas. Već sam ukucao broj na svoj lefon tako da ću ti poslati pokruku i zvati te isto kao i ti mene. Samo pazi da ga tvoji ne nađu.
Uzela sam mobilni i stavila ga u džep. Klimnula sam glavom.
Harry: To je za sada. Uskoro ću još nešto smisliti.
Ariel: Ali kako?
Harry: Ariel...
Ariel: Izvini što sam ovako pesimistična ali bojim se da nema izlaza.
Harry: Ima. Mora da ga bude. Smislićemo nešto.
Čvrsto sam ga zagrlila.
Ariel: Hvala ti što postojiš.
Harry: Hvala tebi Julija.
Nasmijala sam se i pogledala prema njemu.
Ariel: Znaš, nedostajalo mi je to.
Harry: Koje?
Ariel: Pa to..Julija...
Harry: Ahaa. A ti meni nećeš ništa reći?
Ariel: A šta bih trebala?
Pogledao me značajno, a ja sam slegnula ramenima i pravila se kao da ne znam o čemu govori. Prošla sam pored njega, a on me uhvatio za struk i okrenuo prema sebi. Imao je onaj vragolasti osmijeh.
Harry: Julija ne igraj se.
Ariel: Hahhaha ne znam o čemu govoriš.
Harry: Ma daću ja tebi.
Tada me je gurnuo na krevet i legao preko mene. Zarobio me je između svojih noga i ruka, a zatim me počeo golicati dok su isto to radile i njegove lokne po mom licu. Nisam mogla izdržati, a da se ne počem smijati.
Ariel: Prestani budalo.
Harry: Reci pa ću prestati.
Ariel: Dobro, dobro Romeo!
Harry: Kovrdžavi.
Ariel: Kovrdžavi!
Harry: E tako.
Tada je prestao da me golica te spustio svoje tople usne na moje. Stavila sam svoje ruke oko njegovog vrata i prepustila se poljupcu dok su me njegove kovrdže idalje golicale po čelu. Tada se začuo poznati zvuk šteke (kvake) na vratimakao i isto tako dobro poznati glas.
Mama: Ariel šta to radiš?