Čistokrvna

Ali...

Apolon me je bez ikakve reci poneo u narucju dok je Damjan blago pustao moju ruku sa cijih prstiju su se slivale tople kapljice krvi.Izneo me je iz sobe dok je Damjan isao za nama u stopu ne zeleci da me ostavi ni na trenutak samu.Dozivala sam Damjana u polu svesti dok mi se vidik pred ocima maglio poput prozora na kisnoj noci.Isle su mi suze jer nisam mogla da ga vidim, dozivajuci ga sve jace,na sta je Apolon stao na trenutak zbog moje uznemirenosti.Moj sin mi je prisao,poljubio me u glavu i smirio me na trenutak,tako da je Apolon mogao da nastavi dalje. Markes je sve to gledao iz pritaje ne dajuci preveliki znacaj na moj skoro smrtonosni gubitak krvi.

A:Odvescu je u bolnicu,ti ostani ovde...

D:Ali...

A:Nema ''Ali'' Damjane,ja idem da spasim tvoju majku....

Damjan je na to samo ucutao ne zeleci da me jos jednim trenutkom cekanja ugrozi te se vratio unutra krajnje uplasen i zbunjen.Apolon je izasao ispred dvorca i ne dangubeci ni sekunde je krenuo da trci ka obliznjoj bolnici.Usao je unutra dok su mu prolaznici otvorili vrata cim su videli mene u njegovom krvavom narucju.Moja rumena krv je vec potpuno zamenila belinu njegove kosulje sa tminom iz mojih vena.Prilazili su mi doktori dok su glasno vikali i dozivali sestru da im pomogne.Apolon me je predao doktoru koji me je uzeo i krenuo da trci ka operacionoj sali, onoliko brzo koliko je covek bio u mogucnosti.Apolon je stajao nepomicno na hodniku boreci se za vazduh i zadrzavajuci suze koje su htele da pobegnu niz njegove obraze.''Ne leti daleko andjele,ne ostavljaj me samog,ne kaznjavaj moje srce,ne sveti se mojoj ljubavi,ne suzi oci moje izgubljene,ne voli coveka gresnog,onako kako on voli tebe...''Culo se Apolonovo tiho pomicanje usana obelezavajuci jedne od najlepsih Ricardovih citata dok me je doktor nezno spustao na sto operacione sale.U na prvi pogled beskrajnom hodniku nije bilo nikoga osim njega.Gledao je u svoje krvave ruke,plakao je skrivajuci pogled njima,jecao je padajuci na kolena pred svojim grehovima,preda mnom,pred Bogom.Duga i mucna,toliko prazna beskrajnost tame me je proganjala u borbi protiv sebe,u borbi da otvorim oci i da zivim, jer moram da se izborim,imam jos mnogo bitaka pred sobom,imam jos izazova zacrtanih do kraja vecnosti,necu odustati sada,previse sam daleko da bih odustajala.Oni su pazljivo usivali ranu koja me je do ovde i dovela,naravno posledica Ricardovog namernog ili pak slucajnog promasaja,posto mu je cilj bilo moje grlo ocigledno,a samim tim i moja smrt.Moje glasno i plitko disanje u ritmu mog srca me je budilo iz dubokog sna,u pocetku mi je sve bilo mutno,nisam bila svestna gde se nalazim, sve dok nisam osetila Apolonovu hladnu ruku na mom celu,uhvatila sam ga za ruku trazeci ga po sobi pogledom,ali nisam uspela da ga nadjem.

A:Ovde sam...

Rekao mi je tiho na sta sam pogledala iznad sebe i videla ga kako mi se blago smesi,ocigledno jos uvek u krvavoj kosulji.

Ja:Volim te...

Rekla sam mu tiho ulazuci i zadnji atom snage da to izgovorim,bez ikakve reci me je poljubio u celo ispustivsi suzu koja je pala kod moje leve obrve,sto me je najezilo.Odvojio se od mene i izlazio je napolje dok sam ga pratila nemim pogledom do vrata.Okrenuo se i pogledao me je kao da me gleda zadnji put,kao da me vise nikada nece videti.Zalupio je vratima bez ikakvog razloga suzdrzavajuci se da ne zaplace jos jace i da mi ne pokaze koliko je ustvari slab na mene.Na kratko se osecam kao da gubim sebe i kao da su mi kapci previse teski da bih ih podigla,a oci previse umorne da bih ih otvorila.Padam u duboki san gubeci predstavu koliko je sati i kad bih trebalo da odem sa ovog hladnog mesta.Uzdisem tiho ispustajuci neartikulisane i gotovo neme zvukove.Obuzima me snaga koja mi greje telo,siri zenice i tera me da ustanem.Probudila sam se u hladnom znoju dok mi se polako vidi izostravao do normale ne pruzajuci mi vise dozivljaj magle pred ocima.Ustala sam iz postelje skidajuci nosne cevcise sa lica.Pored kreveta,na stolici sam videla moju odecu lepo spakovanu i prirpeljenu za oblacenje.Obukla sam se na brzinu ne odugovlaceci ni sekunde.Izasla sam napolje osecajuci veliku jezu zbog jake promaje koja je zamahivala blago moju kosu.Apolon je osetio moj miris, okrenuvsi glavu i dotrcavsi do mene.Vec u mom sledecem treptaju je bio pored mene drzeci me za podlakticu.Pogledala sam prvo u njegovu ruku pa u njega,bio je zabrinut,znao je da sam suvise slaba da bih napravila bilo kakav korak,i da se jedva odrzavam na nogama.

A:Gde si krenula?

Ja:Vodi me kuci...

Rekla sam mu gledajuci ga suznim ocima,na sta me je on povukao jako sebi u zagrljaj znajuci da ne mogu ovo vise da izdrzim,i da mi je dosta svega,kao i njemu.Bez ikakve reci je krenuo u suprotnom smeru od glavnog ulaza.Pratila sam ga bez reci,odajuci mu da mu verujem i da bih sa njim isla bilo gde.Izasli smo na izlaz za hitne slucajeve,brzo zavrsavajuci iza bolnice u mracnoj i prljavoj jednosmernoj ulicici.Krenuli smo uz nju dok nas je na krovovima zgrade pratio neko, barem tako izgleda po zabrinutim pogledima i dubokim uzdasima koje Apolon usmerava u pravcu iznad nas.

A:Ne pomeraj se...

Rekao mi je tiho na sta sam stala iza njega cekajuci svakog trenutka da se dokaze da njegova reakcija nije bila uopste uzaludna.Plasila sam se,zbog toga gotovo da nisam pustala Apolonovu nadlakticu.Ne zeleci da me jos vise plasi pravio se kao da je sve uredu i ako nije,znao je da sam primetila viorenje crnog plasa na vetru sa vrha jednog od krovova zgrada,ali pravio se lud,kao da on nista nije video,mozda sam poludela,ali mogu se zakunuti da sam videla da se nesto mrda na tom krovu.Ubrzo sam videla i kompletnu senku ispred nas na koju se Apolon nije obazirao.

Ja:Apolone...

Pozvala sam njegovo ime na sta se on pravio da me nije cuo hodajuci jos brze i gutajuci sopstvenu pljuvacku.Morala sam da pratim njegov ritam hodanja te sam i ja ubrzala drzeci ga za ruku cvrsto,ne zeleci da ga pustim.Osetila sam kao da ne mozemo vise da bezimo,a isto to je i Apolon osetio te je samo u jednom trenutku stao,a i ja sam za njim,znao je da me ovim cinom dovodi u opasnost ali nije imao izbora.