Čistokrvna

Prostak

Ushitrenim,gotovo trcecim korakom je izasao iz svog utocista povremeno se paranoicno osvrcuci da proveri da mu Gustav nije slucajno za petama,ogorcen i neprijatno iznenadnjen sa prekornim,tek progledalim ocima koje godinama nisu mogle da vide nijedan gest koji bi odao naklonost mladica prema,sada vec odrasloj zeni od cijih je okica ostao samo onaj osiromaseni sjaj,ni priblizan onim od vremena iz kojeg ga on,lepi Jakov pamti.Dugim,slabasno osvetljenim i raskosno ukrasenim hodnikom je pored ritmicnog zvuka njegovih usplahirenih koraka odzvanjao i umilan zvuk njemu vec poznatih melodija koje su stvarale njeni,sada vec ogrubeli,bledi prstici.Nije mogao da odoli i prisao je blago otskrinutim vratima dvorane u cijem je centru bio klavir.Njen klavir.Provirio je,ocima zacaklelim od ushicenja i one mladalacke, usnule ljubavi, pazeci da je ne uznemiri nekim pogresnim pokretkom kako ne bi proizveo buku koja bi je uplasila, kao malu srnu koja bi mu odmah zatim,hitrim korakom pobegla.Toliko su mu ta njena,sada agresivnija sviranja,ni nalik na onim neznim milovanjima posivelih dirki,vratila davno potisnutu nostalgiju sa kojom se nocas,u ove sitne sate,borio.Samo je zatvorio oci prepustajuci se secanjima,svirepim,ali neprocenjivim.Setio se nje kako sedi na klupici u basti, citajuci knjigu koju joj je on anonimno poklonio,naravno na francuskom jeziku.Udubila se u zivotne pustolovine starog ribara koje je on sa velikom strascu kroz celu knjigu prepricavao svojim unucima.Bila mu je jako draga ta knjiga,jer mu ju je majka,pre nego sto je umrla od tuberkuloze,svako vece citala pred spavanje.Jakov je odrastao kao sin jednog francuskog kmeta koji ih je ostavio bezeci zbog dugova iz Marseja,njegovog rodnog mesta.Medjutim,tragicna sudbina koja ga je zadesila posle majcine smrti,u sirotistu u kojem je na silu ziveo,samo je otvarala nove mogucnosti za neuko dete,kakav je,za ne poverovati,pre bio.U sirotistu je upoznao jednog jako zanimljivog decaka,koji je tu ostavljen jos kao beba,bez ikakve predstave cak i o sopstvenom imenu,te su ga svi oslovljavalji po njegovim primetnim fizickim karakteristikama, Decak sa plavim ocima.Ubrzo su se sprijateljili jedne veceri u trpezariji sirotista,kada je decak Jakovu dao poslednje parce hleba na stolu izmedju njih,umesto da ga zadrzi za sebe.Njihovo prijateljstvo je svakog dana sve vise raslo ruseci zivotinjske instikte za prezivljavanje koja su druga deca ispoljavalja u zabrinjavajucoj meri.Sve dok jedne noci,nakon obilaska casnih sestara plavooki nije odlucio da pobegne.Jakov je pokusavao da ga spreci,govoreci mu da je to potpuna ludost i da ako ce vec planira da pogine,neka u smrt povede i njega sa sobom.On je zeleo jos jednu noc da prespava u tom tmurnom kavezu,kako bi sutra osmislili razuman plan,ali kada se okrenuo u polu-snu ka njegovoj strani kreveta,plavookog tu nije bilo,kao ni slike njegove majke koja je proslog jutra mirno stajala na satrulelom nocnom stocicu.Od tog trenutka,nikada ponovo nije video Decaka sa plavim ocima.Odlucio je da nema vise skrivanja iza drveta,pricice joj i popricace zajedno o radnji te knjizice oronulih,maslinasto-zelenih korica.Priblizio joj se samo jedan korak,na sta je ona uplasno podigla glavu osetivsi njegovo prisustvo i njegov miris koji je vetar nosio pravo na njen prcasti nosic.Uznemirena,i krajnje uvredjena sto ju je bez imalo srama posmatrao,samo ga je preko pogledala na sta je on,pokusavajci da sakrije nervozu poceo da govori na slabasnom francuskom,propracenim ogrubelim naglaskom.

 "Dobar dan,moja lepa damo.Divno jutro u kraljevskom vrtu,zar ne?"

Na sta je ona samo ustala sa klupice uputivsi mu jos jedan prezriv pogled,nakon kojeg se samo okrenula stezuci mali knjizicu medju svojim,kao sneg belim prsticima.

"Prostak..."

Tiho je prosiktala na perfektno uvezbanom francuskom,sebi u bradu dok se odaljavala od njegovog,od straha obamrlog tela.Cuo je njenu primedbu na njegovo,izgleda nimalo uctivo ponasanje.Nije ga pogodilo,jer nista nije ni ocekivao.Iz rupe secanja ga je izvukao zvuk tisine. Njeno sviranje je prestalo,samim tim i sve sto je obasjavalo njegov beznacajni zivot,ciji je samo ona bila jedini znacaj.Otvrio je oci i ugledao je Veroniku kako ga nemo posmatra kroz slabo otskrinuta vrata.Trznuo se,kratko udahnuvsi kroz,od soka poluotorene,usne.

"Opet me posmatrate,sarmantni Francuze"

Sarkasticno mu se obratila,na jos boljem francuskom nego sto je bio poslednji put kada je bio u prilici da ga cuje,u njemu budeci zmarce koji su mu se vukli kroz kicmu.

  ''Ja....bio sam...u prolazu....''

Momak je mucao na maternjem jeziku ne skidajuci pogled sa njenih ociju.

''Cuo sam vase prelepa sviranje i morao sam da vas da stanem da vas slusam''

U tolikoj zbunjenosti je napravio gramaticku gresku na sta se ona cinicno nasmejala ispravjajuci ga.

''Prelepo....prelepo sviranje''

''Da,da....prelepo''

Ponovo zaboravivsi na svoje manire i uctivost,osmehnuo joj se nevino,opijen od ljubavi,ni ne slutivsi zlobu i cinizam koji se krio iza njenog prelepog osmeha.Zalupila mu je vrata ostavljajuci ga sa osmehom na licu i od radosti zasuzelim ocima.Jedino sto mu je ostalo je da gleda u zlatnu glavu lava iskezenih zuba koja ga je tromo posmatrala zakacena u visini njegovog pogleda za ogromna tamna vrata.Ubrzo zatim su se ponovo zaculi prelepi tonovi oslikavajuci monotoniju njegovog praznog zivota koja biva prekinuta svaki put kada ona zasvira.Osecaj se moze uporediti sa prvim zrakom Sunca koji dotakne njegovu kozu odbijajuci se o nju kao o ogledalo,reflektujuci sivi odsjaj propracen senzacijom prijatne toplote.Blagostanje je plitka rec za osecanje koje je njega,u tim trenutcima njenog izvodjenja Betovenovih dela,prozimalo.Prebacio se na svoj prvobitan plan uklanjanja tela jadnog starca koji mu je sve ove godine prirastao za srce.Bolelo ga je da gleda bezivotno telo svog spasitelja kako jezivih,otvorenih ociju skamenito bulji u prazno.Nezno mu je sklopio kapke, kao da se plasio da ga slucajno ne polomi i ne pretvori njegovo telo u prah nekim nespretnim, grubim dodirom.Otkrio je starcevo telo kako bi ga izneo iz sobe ali je ostao u krajnjem cudu kada je primetio da je Toriju vezan debeli konac oko vrata,sakriven ispod okovratnika bele spavacice. Ubrzo je primetio da je starceva ruka bila obmotana oko jednog kraja tog konca,skrstena zajedno sa drugom rukom na stomaku.Mladic povuce konac i iz starceve ruke izlete ogroman kljuc satkan od belog zlata,na cijem se vrhu nalazila kruna.Decka opece cistota zlata na sta je on siknuo ispustajuci kljuc na pod.Razmisljao je da obavesti gospodare o ovome,ali znao je da to nece izaci na dobro.Pocepao je kraj bele posteljine i obavio ga je oko jagodica prstiju,pustivsi krpicu da visi sa njegovog dlana.Sagnuo se da dohvati kljuc,kao u lopova uspanicen pogled mu je histericno setao po prostoriji zaustavivsi se na velicanstveno urkasenim plitkim,korintskim reljefima,vratima sobe.Brzo je obmotao prste oko kljuca podizuci ga ka jedinom izvoru svetlosti u prostoriji,elegantnom staklenom lusteru.Nije mu trebalo mnogo da shvati da u rukama drzi kljuc od kraljevske riznice.