Čistokrvna

Kraj

Suze ispunjene bolom su mu se slivale niz ledene obraze,spadajuci sa njegovog smrklog lica usled nemilosrdne igre u kojoj je gubio.Svake sekunde on ju je sve vise gubio,ona je sve mnje bila njegova.Stezao je zube paralisan bolom,svestan da ce je izgubiti ukoliko ne prevari samog Djavola,odgovarajuci ga da oduzme zivot kreaciji koju je stvorio.Koza,iscupana iz srca stene, sve se vise otkrivala pred njima,zasticenim ispod okrilja tame.Suze.One su sve brze isparavale pod dodirima Sunceve svetlosti,ne dozvoljavajuci joj da ispusti bilo kakav zvuk sa okamenjenih usana.Nemi jecaj razocaranja,jecaj nemoci,jecaj smrti bio je gotovo opipljiv u teskom vazduhu. Iako je svake sekunde nada sve vise umirala u njegovom srcu,on nije stajao,on se nije predao, jer on je imao za sta da se bori.Kada su sve ladje na pucini pocele da tonu uz Glorijin podli,jedva priguseni osmeh,on je uradio nesto,zbog cega ce postati heroj,zapamcen vekovima kasnije,kada sama egzistencija ljudi dodje u pitanje,njegovo ime ce se i dalje saputati medju rasom vladara, rasom vampira.Buducem spasiocu je ponestajalo vremena,a ipak on joj posle toliko truda nije bio ni blizu.Bacio je pogled,suvise brz da bi ka ljutsko oko registrovalo na sat.Sat je otkucavao podne,zenit.Trijumf snage i moci najdominantnijeg nebeskog tela.Sat se odazva glasno,gromko, dovoljno da zabrine starog Jakova,ali ne i ovog,koji je spreman da se i sam skameni zarad njenog spasenja.Jakov se celom svojom duzinom baci na Veroniku skrivajuci njenu umrtvljenu kozu od opasnosti,i sam se izlagajuci istoj.Brzo je podigao njeno,skoro bezivotno telo i sklonio ga u stranu.Bila mu je teska,kao da pomera velikog,kamenog gargojla,previse utrnulog da napravi bilo kakav pokret,sem nekoliko suznih treptaja.Plakao je drzeci tog,konacno ukrocenog gargojla cvrsto u zagrljaju.Jecao je naslonivsi glavu na njeno,gotovo nepodnosljivo vrelo celo. Koza koja je visila sa njenih udova bi se blago zatresla svaki put kad bi je Jakov pribio uz sebe. Svi su ocekivali da ce taj prizor povratiti onu staru Gloriju,da ce se to dete cistog srca makar trznuti na prizor sestre koja ceka da joj se otvore vrata raja.Medjutim,ne.Cak je bila spremnija nego ikad da sada i ovde sve to zavrsi.Odlucnim koram je krenula za njima,udarajuci toliko jako nogama o pod,da su blagi reljefi njenih stopala ostali urezani putem kojim je prosla.Kako im se sve vise priblizavala Gustav je uputio ruku ka njom,medjutim,vec u sledecem trenutku se predomislio,uputivsi pogled Gorijinim otiscima bosih,i jos uvek krvavih stopala.Kapljice plave krvi su se tako nonsalantno prosipale,kao da su bezvredne.Sto im se sve vise priblizavala,Jakov je bio sve sigurniji da ce umreti zajedno sa njom,sa zenom koju voli.To mu i nije delovalo tako grozno,iako je znao da je zasluzio sve sto ga ceka,manifestovano u sitnoj i beskonacno mocnoj zeni koja je spremna da im presudi oboma.Glorijina senka je zaklanjala ono malo svetla sto je uspelo da obasja Jakovovo,od plakanja modro lice.Glorija sa osmehom podize ruku spremna da mu okonca muke za vjek i vjekova,i da ugasi ljubav koja je u njemu tako snazno buktila.Jakov cvrto zatvori oci poput preplasenog deteta i u zagrljaju steze Veronikino polumrtvo telo, prislonivsi usne na njeno celo,u nadi da ce otici odavde zajedno,na bolje mesto,gde ce konacno moci da budu srecni.Jakov je cekao da oseti Judin poljubac,da oseti kako ga smrt kida na komade svojim ostrim kandzama, medjutim sve sto je cuo bilo je cvilenje koje je strujalo kroz stisnute zube.Iznenadjeno je otvorio oci i ispred sebe je video Gloriju koja se grci od bolova i gotovo ukoceno pada na kolena,zarivajuci kandze u pod.Apolon promrmlja kratko sebi u bradu:

,,Nije jela...''

Glorija se uz jako vidno mucenje,ekspresionirano bolnom gestikulacijom zgrcenog lica i stegnutih usana,nekako dovukla do svoje sestre.

,,Zao mi je seko...Zelela bih da sve bude...kao pre''

Ona jedva prevali preko umrtvljenih,od gladi bledih i ispucalih usana.Naslonila je glavu na sestrino krilo izgubivsi svaku nadu da ce se ona oporaviti,takodje izlozivsi i samu sebe smrti zbog izgladnjivanja.Njen perfektan sluh je pokupio tihu uspavanku koju je kao mala slisala svako vece,izgubljena u dubini sopstvenih misli.

,,Spavaj,spavaj duso mila,

ti si danas vredna bila,

spavaj,spavaj luce moje,

umorne su oci tvoje''

Glorija poduze glavu usled umilne melodije koja ju je podsetila na poznato.To je bila njena sestra.Pevala je,sa vise zara nego ikad.Glorija steze sestru u zagrljaju,guseci na njenom ramenu suze radosnice.

                                                                    *               *                *

Tri prestolonaslednika sedose,svako na svoj tron,sa blagim osmehom iscekujuci svoje krvno sledovanje.Sluge,a medju njima i mladi Jakov klekose pred vladare,pred novu generaciju

Kingsela,spremni da vode svet prokletih pravedno,onako kako su stotine generacija cinili pre njih.Pruzise im drhtavim rukama krune,koje su gospodari ushiceno,pa cak i pohlepno zgrabili u svoje ruke.Onoga trenutka kada je belo zlato dodirnulo njihovu kozu,zasijalo je andjeoskim sjajem,koji je onog dana zasenilo Jakova u riznici,ulivajuci mu nadu u bolje sutra,u bolje zauvek. Veronika uputi,po prvi put zaljubljen pogled Jakovu,izmamivsi mu osmeh na lice.Jakov se u sebi pomoli,samo da mu taj osmeh traje vecno.Negde u sablasnoj pustosi Markesovog dvorca, ostavljen na hladnom kamenu,trznu njegov kaziprst.

,,Ove zitije jedne svetice pise,takodje jako pocastvovan gresnik,njen sin Damjan Kingsel.Neka joj Bog bez muke uzme dusu pod svoje skute''

    Leta gospodnjeg 2018. godine

Damjan,osamljen u Jakovovoj sobi,odlozi njegovo pero u izgrebanu mastionicu i zaveza hrpu papira koznom vrpcom.Ka njegovom krilu  dotrcase dve plave devojcice,a za njima i Liza,cvrsto drzeci u zagrljaju malog decaka.Jedna od devojcica nezno predje jagodicama prstiju preko tatine krune,gledajuci je sa divljenjem,ili cak sa strahopostovanjem.

,,Tata,kako ti je lepa kruna...Hocu li je ja nekada nositi?''

Damjan uputi pogled njihovoj,vidno zabrinutoj majci koja rukom prisloni decakovu glavu na nedra.Markes,sve to sa podlim osmehom posmatrajuci iz hodnika prevali preko iskezenih usana:

,,Neka igre pocnu...''