Čistokrvna

Opet

Prelepi sluga je lezao u svojoj maloj,skromnoj,ali pak cistoj sobici sakrivenoj pod velikim zavesama pozutelim od Sunca,ciji je jedini izvor svetlosti bio mali fenjer koji je stajao na nocnom stocicu pored hrpe starih,izbledelih fotografija.Provukao je ruku kroz gustu,talasastu, tamno-plavu kosu, dok mu je pogled crvenih,od plakanja zakrvavelih,ociju bio fiksiran na jednu fotografiju koju je drzao u ruci.Pomazio je lice prelepe devojke sa slike vrhovima prstiju dok su mu oci sijale kao kakve zvezde.Duboko i krivuvdavo je uzdisao, stvarajuci nesklad koji je kao mac sekao tisinu koja ga je obgrlila.Hitrim i kao pero lakim pokretom je ustao sa kreveta ne ispustajuci fotografiju sakrivenu u njegovoj radnickoj,hrapavoj ruci,koje su bile glavna odlika coveka koji se u zivotu mucio,a on je bio jedan od njih.Prisao je sitnom,izgrebanom i starom radnom stolu na koji se uz skripu i blago klacenje naslonio.Seo je na klimavu stolicicu sa koje se skidala farba i privukao je radnom stolu.Otvorio je debelu,bogato ukrasenu knjigu sa koznim, izrezbarenim koricama koja je jedina odavala luksuz u njegovom okruzenju u kojem je on proveo zadnjih par decenija.Toliko se navikao na sirotinju u kojoj je ziveo,vise se ne obaziruci na paradoks izmedju njegovog,i zivota drugih clanova istog dvora,konkretno na buduce,i najverovatnije naslednike njegovog vladara Gustava i Veroniku.Uzeo je isto tako raskosno pero medju svoje grube jagodice,vadeci ga iz mastionice,ostavljajuci trag mastila iza sebe na polu-satrulelom stocicu.Napisao je citkim,oblim rukopisom na sredini prazne stranice ''Opet me nije pogledala'' Potom je u uglu krotke stranice napisao datum ostavljajuci pero ponovo u mastionicu,jednim blagim i gracioznim pokretom,ne primerenim za njegove hrapave,ogrubele ruke.Ostavio je fotografiju izmedju dve stranice,ponovo prelazeci prstima preko iste,kao da zudi za dodirom te devojcice sa tuznim,zlatnim ocima.Tu je fotografiju ukrao iz njene sobe,dok je ona bila prezauzeta casovima klavira.Jos uvek su mu u glavi melodije proistekle iz tih malih bledih prstica koji su jedva dodirivali dirke drevnog klavira,ipak proizvodeci zvukove koji su odzvanjali akusticnim hodnicima.Obozavao je da je slusa dok svira,u pocetku ju je gledao sa velikom zavisti,bez obzira sto je znao da ga svako prisustvo tih okica prodrma,a ponekad i uplasi.Kako je ona sve vise rasla,sve je bila svesnija njegovih koraka,cula ga je svaki put kada bi joj se priblizio, sto je njemu uskracivalo misticnost i uzivanje,a njoj ama bas nista.Sa njenim razvijanjem je raslo i njegovo interesovanje za nju,koje je kasnije preslo u ljubav,koja se vesto skrivala iza maske nezainteresovanosti.Na slici je bila njena bista,cije su ivice izbledele od vremena proteklih izmedju njegovih prstiju,hladnih poput najtvrdjih santi koje slobodno krstare severnim morima.Uzivao je u svemu sto je video na slici,njen mali prcasti nosic,proporcionalno pune usne,tuzne oci koje su uvek caklele a narucito jasno se njihov sjaj video tokom njenog sviranja,cak mu je i njen beli vratic bio privlacan,blago prekriven ispod na slici sive haljinice sa plitkim dekolteom.Njegovo zamisljeno,i do krajnje granice zaljubljeno posmatranje male,na ivicama pozutele slicice su prekinuli glasni koraci koji su prelazili preko skriputavog praga njegove sobice,njegovog utocista.Trznuo se i pogledao je iza sebe zaljuljajuci stolicicu koja se jedva borila sa teretom njegovog misicavog tela.To je bio Gustav,njegov gospodar,pun beneficija. On je mogao da je zagrli kad god bi dobio poriv za pokazivanje neznosti prema svojoj sestrici, koja je uvek bila pored njega,a nije imao osvescenost da u zagrljaju drzi neciji svet,i neciji smisao zivota.Bio je ljubomoran svaki put kad bi je on poljubio u celo,ili bi pohvalio njeno umilno sviranje,ili bi pak imao prilike da je bez srama zbog svog polozaja gleda u oci,nadajuci se da ce uhvatiti njen stidljiv pogled.Smetalo mu je sto je on,njen brat,odredjen da bude njen zastitnik umesto njega,a kleo se njenoj fotografiji da bi je cuvao mnogo bolje od njega,da ne bi dao da senka padne na nju,da bi bio spreman da se ubije,ako mu ona to naredi.Gustav ga je samo kratko upitao:

''Da li si izbacio djubre?''

Aludirajuci na Torijev les koji je jos uvek nepomicno lezao u svojim odajama,sakriven ispod cisto belih zavesa koje su lagano padale sa visokog kreveta.Mladic ustade u znak postovanja i pognute glave mu tiho odgovori,pokusavajuci da ga ne uvredi svojim tonom.

''Zaboravio sam gospodaru...''

Par trenutaka ga je Gustav zabezeknuto gledao,a onda je brzo,gotovo u jednom dahu izustio:

''Onda to uradi''

''Razumem''

Mladic je uplasen od tih zlatnih ociju odmah po naredjenju izleteo iz svoje sobe pogledom fiksiranim za pod,ostavljajuci Gustava samog u tom malom,za njega klaustrofobicnom prostoru. On,kao Carevic nije navikao na skucene,jeftine prostore koji su mirisali na starost i vekove koje su preziveli.Prisao je radnom stolu tog,za njega nepoznatog mladica,bez bitne i primetne pojave,posto ga je mnogo zanimalo odakle njemu knjiga tako finih stranica.Nagnuo se nad njom da bi procitao njen sadrzaj.Paznju mu je privukla savrsena kaliografija tog seljackog momcica, zatim su ga zainteresovale reci,koje su bile smislene,kratke,ali pune osecanja,kao odlika nacitanog i pametnog mladog uma.On,kao ne tako nacitan gospodarev sin u pocetku nije shvatio smisao tih reci,sve dok nije ugledao sestrinu sliku polozenu izmedju stranica otvorene knjige.Mladic ga se toliko uplasio da je zaboravio da zatvori,izgleda svoj dnevnik.Devojcica sa slike je bila Veronika,kao jos uvek nejaka,mala devojcica kojoj je najomiljenija lokacija bila bogati vrt i ruzicnjanci koji su krasili spoljasnjost njihovog zamka,sada i ako ni priblizno tako grandiozni,bili su dovoljno dobri u prizivanju mladicevih uspomena,i dana provedenih u posmatranju te devojcice,koja je za njega po necemu bila posebna,i zauzimala je najveci deo u njegovom srcu,bez obzira sto mu je ljubav bila neuzvracena,samo je nju imao.Ponekad bi umeo da joj u recnik francuskog jezika ubaci crvenu ruzu,spljostenu od herbarijuma u kojoj ju je drzao, samo za nju.To je devojcicu znalo da nasmeje,ali nikako da poveca,ili samo da posadi seme naklonosti,to cak ne mora ni biti ljubav,on je ne trazi,treba mu samo gest njene neznosti,bilo kakav,za njega je dovoljan,samo zato sto je od nje.Bez obzira na njegovu sirotinju,znao je da je iznenadi nekim,za njega skupim poklonom,koji za nju nije bio ni priblizno dobar.Odvajao je od plate,i osnovnih zivotnih potreba,samo da bi njoj mogao da kupi sve sto bi njeno malo,vec tada ogorceno srce pozelelo.Preko parfema,toaletnih voda,pa sve do retkih knjiga na francuskom jeziku,nista joj nije privlacilo paznju zadugo,ali je i taj kratak bljestaj u njenim okicama bio dovoljan da ga usreci,i to na dugi vremenski period.Nije ju zanimalo sto ne zna od koga su pokloni,njoj je u interesu bilo samo materijalno,a sto je najgore,posle toliko godina je idalje ostala takva,njegova Veronika.