Čistokrvna

Bol

Usla sam u nasu sobu i nekako mi je bilo lakse,jer sam kuci,jer mogu da se opustim i jer znam da mi ovde Ricard nista ne moze.Posto sam se jutros tusirala resila sam samo da legnem na krevet i gledam onu nasu indijsku seriju.Apolon je usao i polako je legao pored mene,video je da sam se bas uzivela te me je poljubio u slepoocnicu i uzeo je telefon da isprobava nove igrice koje je programirao.

*3 meseca kasnije*

Gledam na kalendar,5. jun.Proslo je dosta dana,nedelja,meseci a Damjan je sve gore i gore.Samo sedi na krevetu i gleda u iskljucen TV,ponekad bi ga obasjalo sunce,on bi se sijao ali nebi na to reaogovao,nekad bi bacio pogled na prozor,cisto da vidi sta se desava,ali nista se nije menjalo,osim dana i noci,padala bi kisa,sijale bi munje a on bi ih samo gledao u njihovoj punoj moci.Sve vise i vise sam se brinula za njega,nije jeo,omrsao je jako,nije cak ni hteo da izlazi,a Dzoen nije do sada dolazila,toliko o njihovoj ljubavi...

Ja:Jer si dobro?Jer ti treba nesto?Da ti majka da malo da jedes,hajde :)

Pokusala sam da ga izvucem iz agonije jer nisam vise mogla da ga gledam kako sedi na krevetu pokriven i gleda u jednu tacku,kao da ceka nju,a zna da ona nece doci.

D:Nisam gladan....

Polako je promrmljao skoro ne pomerajuci usne a pogled mu je jos uvek bio zakovan za tu jednu tacku,za taj prozor koji je bio blizu njegovog kreveta,voleo je da gleda kroz taj prozor kada je tuzan,smirivalo ga je tiho i blago klacenje velike breze.Uhvatila sam ga za rame,u glavi mu je bila samo ona,samo njihov poljubac i trenutak kada on njoj pokazuje zvezde,svako vece sa nadom i bolom gleda kroz prozor u zvezde,trazi one dve koje sijaju najjace,jer su to njih dvoje,i njihova ljubav kojoj je nebo granica,a Mesec im je jedini svedok.

Ja:Mnogo me brines,ne ponasas se normalno...

Rekla sam jako tuznim i zabrinutim glasom koji je po malo hrapav i koji se ogleda u ocima koje su pune suza i koje su gotove da zaplacu.Na to nije reagovao,kao da nista nisam rekla,prodrmala sam ga a on me je samo pogledao i suza mu se slivala iz levog oka.

D:Volim je....

Poljubila sam ga u celo,ne mogu da gledam kako osoba koju sam rodila propada,pred mojim ocima,a ja to ne mogu da sprecim,to moze da spreci samo ona,njegova Liza.Tu gde je ona stajala,pa gde je grlila,ljubila...Svuda su oziljci,jos uvek se oseca njen parfem,jos uvek su njene ruke oko vrata,jos je knedla u grlu,i srce u peti...

Ja:Znam sine....

Jako me je zagrlio kao da sam ja ona,sve vreme je mislio na nju,njene usne,njihov poljubac,njihov zagrljaj,njihov zadnji pozdrav i poslednji poljubac.U tom trenutku cujem korake,Apolon polako otskrine vrata i ulazi u sobu,cuje se blago puckanje parketa,on prilazi i seda na krevet.

A:Sine,sta ti je?Izadji malo,nadji neku devojku...

D:Nasao sam je...Onu pravu...Lizu,ne mogu bez nje...

Ja:Videcete se,uskoro....

Slagala sam,jer ni sama nemam predstavu kada bi trebali da idemo tamo,ali ako zelim da sacuvam sina,onda bolje da to bude sto pre.Kako me podseca na tugu koju je proziveo moj otac kada je ostao bez moje majke,Boze koliko sam se isplakala,jer ne zelim da ga gledam takvog,bio je okupan,sredjen, presvucen i mirisao je na parfem,ali nesto mu jednostavno nije davalo priliku da ozivi,da se ponasa normalno,ali niko mu nije dao da se toliko zapostavi,nije imao bradu,bio je obrijan,na sta sam ga ja terala,jer ne volim strokave ljude.

D:Kad?Nemoj da me lazes,ako me lazes bolje cuti majko,bolje cuti,lakse ce mi biti....

Naslonio je glavu na moja nedra i kao malo dete je plakao,samo je nama pokazao svoju neznu stranu.Gde je nestalo ono veselo,duhovito dete koje je volelo da zivi(malo ironicno,jer smo mi mrtvi).

Ja:Ne...(dramska pauza)....ne lazem....

Jedva sam govorila dok su mi suze lile u njegovu razbarusenu i ocesljanu kosu a niz glasne zice su mi se slivali blagi jecaji napacene duse.

A:Sve ce biti u redu....

Tako je Apolone,lazi ga jos vise,ko zna sta je bilo sa Lizom?Mozda su je ubili,moracu da posaljem pismo Nikolu,jer nije bas da na srednjevekovnom dvoru postoje telefoni...Zagrlio je i mene i njega i ostali smo tako u zagrljaju koji je trebao svima da nam ulije nadu a narucito Damjanu.

D:Zelim da budem malo sam...

Smracilo se,jer je uskoro pocinjala kisa,koju je on toliko voleo,kao i ja,to me je smirivalo,jer je svaka kap kize bila po jedna moja suza,to je kao da nebo place umesto mene.Ustali smo Apolon i ja i krenuli smo ka vratima dok sam ja bila ogrnuta Apolonovom rukom,sto mi je davalo snagu da nastavim da se borim,i ako je leto u nasem kraju je kisovito i promenjivo vreme,i leto nam nije nesto intenzivno.

Ja:Plasi me...

A:Sve nas plasi...

Zbog straha da ce se Damjan ubiti nismo smeli nas dvoje da ga ostavimo,Leona je svako vece plakala od kad je primetila da se ponasa anksiozno.Peter je jako zabrinut i stalno nosi telefon sa sobom,jer se nada da cemo mu barem poslati poruku da je Damjan ziv,da mu nije nista,da je poceo da jede i da se ponasa normalno,ali ne,tu poruku do sada nije docekao.Otisli smo u dnevnu sobu,svaki rastanak od njega nas je plasio cak i na ovako kratku razdaljinu,primetila sam da mu je uvek upaljac na nocnom stocicu,sta ako planira samoubistvo,i ako postoji velika verovatnoca da je sa Lizom sve uredu.

A:Postao je jako negativan....

Ja:Moramo da ga oraspolozimo...Ali kako?

A:Znas i sama da je jedini lek za njega Liza...

Ja:Kupila sam mu dosta novih stvari,patike,farmerke,dukseve,cak i fudbalsku loptu,pa on je lud za fudbalom i na to se nije cak ni nasmejao,stvarno se brinem za njega...

Apolon je polozio laktove na kolena i mahnuo je blago glavom u stranu i pogled mu se fiksirao na tepih.Inace je Damjan kao mali batalio fudbal,jer nije imao vremena,oduvek je bio vredan i marljivo je ucio,voleo je da zna vise i da cita,a sada nema snage ni da ustane,ne mogu da verujem,da je toliko voli,posle toliko vremena.Njega bi samo ona usrecila,Apolon je upravu,dzaba mu mi udovoljavamo kada bi njemu Liza udovoljila svojim prisustvom.Uzela sam u ruke kovertu od starinskog papira i parce istog tog papira.Uzela sam kutijicu sa mastilom i pero,koje su stajale na polici kao uspomena na vreme u kome je Peter ziveo.

Ja:Sta da napisem?

A:Mislim da ti je sve jasno...

Ovo nece izaci na dobro,previse negativne energije se prenosi u nasoj kuci koja je nekad bila vesela i puna zadovoljnih osmeha,tako zelim da se sve ovo zavrsi,da sve opet bude kao pre,ne znam koliko cu dugo izdrzati,ustvari koliko ce dugo Damjan izdrzati,mi nismo od kamena,i mi umemo da osecamo bol,ljubav,srecu tugu...Svi gubimo snagu,polako ali sigurno...