Čistokrvna

Ne tako brzo...

Trudio se da sto pre napusti riznicu,mozda ga je plasila,mozda ga je toliko zapanjila da mu se ljubomora podvukla pod klozu,mozda je neki drugi razlog,nepoznat svima sem srcu njegovom izasao na pozornicu nocnog neba i prekrio mu sve zvezde,ne dopustivsi mu da vidi njihov sjaj. Nemarno je ostavio kljuc od riznice da se sija vireci iz brave,nonsalanto pridrzavajuci pokidan konac koji je do pre par trenutaka bio mrtvacu oko vrata.Teret koji je nosi ga nije pekao,sta vise, pruzao mu je prijatnu,hladnu senzaciju,koju bi mozda osetio kad bi dotakao njene meke obraze. Srecan sto je napustio leglo cistog snoba i bogastva nedosanjanog za ostale smrtnike van ovih kamenih zidova,nastavi dalje uz iste one stepenice koje su ga spustile do pakla,mada mu sad izgledajuci opasnije,pa cak i uznemirenije sto iz njihove utrobe vadi zlatno srce koje su ovi zidovi tako brizno cuvali vekovima za prestolonaslednika,za nju.Njegov je plast uplaseno poigravao pred nocnim vetrovima koji su pevali niz prazne hodnike ukrasene,izgleda neispravnim zamkama.Izasao je iz pakla,otkrivsi sve njegove dubine i svu njegovu moc koja se potajno krotila,ali bez velikog napora,jer je bilo neizmerno lako dokuciti ga,i jos se vratiti netaknut. Kasno se setio da je ostavio Pandorinu kutiju otvorenu,pustivsi sva zla i pohlepe ovog sveta napolje,nakon toliko vekova neuspesnog vezivanja,demoni su slobodno isetali,skrivajuci se pod kozu prestolonaslednika,zaslepljenih od Bozanskog sjaja sada njihovog zlata.Znao je gde se ona nalazi,mogao je da oseti njenu napetost,cak i njen strah.Vikala je,jecala,i slamala mladom Jakovu srce svakom svojom ledenom suzom.Njeno je plakanje odzvanjalo celim zamkom,mada je najglasnije bilo u okolini sobe sa prestolom,sto ga je automatski povuklo ka njoj,jer sta ako je ona u opasnosti?Sta ako ju je neko povredio?A ako su sve Jakovljeve paranoicne pretpostavke, koje mu se poput demona vrzmaju po mislima,istinite,neko ce platiti za njene suze,i to krvlju. Nije imalo vise vremena za gubljenje potrcao je ka ogromnim,previse raskosno ukrasenim vratima,cak i za Kingselove.Prislonio je glavu uz vrata,pkusavajuci da nacuje sta se unutra desava.Cuo je Gustavov ostar glas kako je pokusava da je smiri,mada previse agresivno,i nedovoljno osecajno,ni priblizno onako kako bi to on uradio.Ona ga nije slusala,sve jace je vikala,a njeni sve dublji jecaji su mu jezili svaku dlaku na telu.Ramenom je pokusao da gurne vrata,medjutim imao je osecaj kao da ce se svakog trenutka obrusiti na njega,zajedno sa teretom koji tako brizno nosi njoj.Njih dvoje prekinuse svadju osetivsi napor sa kojim mladic pokusava da otvori vrata.Ubrzo je jedini zvuk koji je plesao niz ove uklete hodnike bio skriput vrata i neartikulisani zvuci proizasli iz mladicevih skupljenih usana usled bola koji mu se peo uz kicmu.Mladic je uspeo sam da ih savlada usavsi u zatamljenu prostoriju iz koje je hladnoca bezala njemu u zagrljaj.Njene,od plakanja crvene oci su ga pogledale iznenadjeno,odmah spustivsi pogled na mladicev svetlucavi teret,slicniji zlatnom teletu nego kruni,slicniji trofeju nego tituli,i isti kao totemisticki predmet obozavanja jednog plemena.Gustav sav iznenadjen, u nemogucnosti da ispusti bilo kakav zvuk pruzi ruke ka kruni u zelji da je uzme za sebe,ili kako je naivni momak mislio,da je preda Veroniki.Mladic pade na kolena pred njim tiho prevalivsi preko usana:

,,Moja kraljice...''

Zatvori oci ocekujuci blagoslov,makar i pohvalu,medjutim sve sto su mladiceve usi cule bilo je:

,,Ne tako brzo....''

 Mladic steze kapke drhteci od straha,spreman na divlju pumu koja je obrusila svu svoju snagu na njega oborivsi ga sa nogu.Kruna mu iskliznu iz ruku i uz zvekete se zatetura nekoliko puta o kamen,pre nego se potpuno umirivsi.Preplasen,Jakov skupi snagu da otovri oci.Senzacija koja ga je obuzela bila je slicna udaru voza,ili padu iz aviona.Kao da mu se svaka kost u telu smrskala, a zatim u jednom treptaju ponovo zarasla.To je bila Glorija koja se bas kao divlja macka ponovo docekala na noge.Pogled joj je bio fiksiran na Veroniku,kao da kruna za trenutak nije bila toliko bitna.Veronika se udalji par koraka,preplasena od sestrinog stava,koji je licio na zivotinju koja vreba svoj plen,ociju fiksiranih za najranjiviju tacku svog protivnika.Glorija lagano prodrma ramena uz siktanje spremajuci se za napad svakog trenutka.

,,Seko nemoj,molim te...''

Veronika uzviknu drhtavim glasom plaseci se od sirove snage i usijanog,gotovo zamagljenog uma novorodjenog vampira.Glorija,oglusivsi se o sestrine molbe potrca ka njoj,punom snagom,sa sestrinim tromim korpusom preletevsi preko raskosnog trona,spremna da je kandzama pokida na komade.Veronikino,gotovo bezivotno telo odzvoni o kamen stegnuto se pomerajuci nalik na poluprazni dzak.Glorijin isuvise mocan telesni sklop se sruci na nju isteravsi i poslednji dah iz njenih pluca.Apolon brzo povuce ogromne,kraljevsko crvene zavese pustajuci suncevu svetlost da miluje njihova bleda lica,dok se on nasloni na zid pored velicanstvenih prozora,vesto sakriven od nasilno oslobodjenih zrakova tog podlog Sunca.Gustav se nespretno baci u stranu svestan stete koju sunce moze da nanese njegovoj vrsti.Dok se Veronikina koza raspadala, otkrivajuci kamen pod njome skriven,Gloriji,kroz cije je vene jos uvek tekla ljutska krv,jutarnje sunce nije moglo nista.Veronika je nezno jagodicama prstiju opipavala sestrinu neostecenu kozu,gotovo joj se diveci.Njeno telo se sve teze pokretalo,misici su se skamenjivali,a oci jedva da su reagovale na spoljne nadrazje.Sunce je nikad jace udaralo njihovu izlozenu kozu,pretvarajuci Veronikinu beonjacu u bezivotni komad stene.

,,Neeeeee!''

Prodra se Jakov,ispustivsi jednu suzu koja se odmah zaledi pri kontaktu sa njegovim hladnim obrazima.On sakri glavu medju podlaktice,jos uvek oboreno lezeci na golom kamenu.Nije zeleo da gleda kako gubi zenu svog zivota,previse bi ga skrhkalo takvo saznanje i takav prizor koji nikada vise ne bi mogao da izbaci iz glave.

,,J....Jakove...''

Iz kamenih usana se tiho procu ime jedine osobe koja je sada moze spasiti.Momak je znao da vise ne sme da bude kukavica,da mora da spasi svoju dragu,koja ga zove,prvi put izgovarajuci njegovo ime posle toliko godina patnje.Mladic ustade gipko i bez imalo napora,spreman da je spase po bilo koju cenu.On potrca koliko su ga noge nosile igrajuci nemilosrdnu igru sa vremenom,nalik na sah koji igraju andjeo i djavo za pokojnikovu dusu.Glorija ga opazi brzim i kratkim pogledom,koji bi uplasenom Jakovu uterao zmarce pod kozu,medjutim Jakov koji se sve vise priblizavao njoj,nije bio onaj stari.Ovo je bio mlad i zaljubljen covek kome ta neka kvazi ljubav daje vetar u ledja,terajuci ga da se cak i bori sa Glorijom,bez obzira sto nema nikakve sanse protiv nje.Glorija mu se nasmeja u lice,brzim pokretom se sklonivsi u mrak ostavljajuci sestrino polumrtvo telo jos izlozenije Suncu.