Čistokrvna

Periklovo doba

Demoni u njemu su ga podgovarali ispoljavajuci podli sjaj,nesvakidasnji za njegove mile oci.Nije im trebalo mnogo da ga ubede.Stegao je kljuc medju prstima,odlucno se zaputivsi ka riznici. Njegove duboke uzdahe je pratilo nervozno,gotovo uplaseno osvrtanje pokriveno paranojom. Ista je pohlepa vladala njenom krhom dusom,toliko jaka da je vremenom zaledila svaki ljudski deo njenog povredjenog srca.On,za divno cudo nije razmisljao o njoj u tom trenutku,naprotiv, cak mu nije ni na pamet pala,onako nenajavljeno,kao sto joj je bio obicaj.Uzak,kameni hodnik je vodio nizbrdo mladog Jakova,ostavljajuci iza sebe panicne korake drhtavih nogu i svetlo koje je, sto je on bio sve blizi cilju,sve vise bledelo.Mada,nije mu vreme bilo jedini protivnik,vec je kljuc poceo da nagriza tkaninu,a uskoro ce ga dotaci svojim dodirom bola,dodirom ceznje.Vec su mu se uzdasi ubrzali kao da su svakoga trenutka ocekivali toksican dodir cistog belog zlata.Misici su mu trnuli,paralizovani strahom,koza mu se skamenjavala,prekrivena hladnim,gotovo neprijatnim znojem.Ubrzo je u skoro potpunom mraku ugledao ogromna,lucna vrata riznice izradjena od punog drveta.Opipavao je korintske reljefe kojim su bila ukrasena,prisecajuci se na iste one u Torijevoj sobi,na iste one u njenoj sobi,koje je krisom toliko voleo da dodiruje praveci se da je to njeno nezno lice.Srecan,sto je tako lako,bez pretrpljenih povreda od cuvenih zamki koje izgleda nisu reagovale na njega,kao da nije stranac,sto je definitivno bio,nakon toliko godina,prekrstio se zahvalivsi se bogu na francuskom.Polako je priblizavao usne stoku vrata da ga poljubi u znak postovanja,medjlutim,njegov je cin prekinula uzarena senzacija bola.Siknuo se zadizuci crnu kosulju iz koje je ispao usijani kljuc zveketom udarajuci o podni kamen.Pogledao je u svoju ranu na boku koja se ispred njegovih ociju zatvorila ostavljajuci cistu,nagu kozu iza sebe.Spreman da podnese bol zarad vecne slave zgrabio je kljuc brzim pokretom ne cekajuci da ga prethodna utrnulost uskladjena sa bolom prodje.Prsti su mu goreli,ali nije odustajao, zamisljao je njene usne,kako ce ih konacno imati,kako ce ona biti odusevljena jer ce joj on licno staviti Torijevu krunu na glavu,ta je pomisao delovala na njega kao kakva anestezija,nije osecao nista,sem ljubavi,one ciste,one decije.Culo se tiho pevusenje brave koja se uz skripu otvorila pred njim otkrivsi najlepsi prizor koje su njegove zeljne oci ikada videle.Sve ispred njega je sijalo, zaslepivsi ga na trenutak,nakon toliko godina u mraku i samoci,nije navikao na toplu i prijatnu senzaciju,za sada bezopasnog svetla.

,,Boze dragi,umro sam....''

Pomislio je mladic gledajuci u prizor koji ga je podsecao na zlatnu kapiju raja ispred koje bi gresnici goreli u zaru svojih zlodela.Pao je na kolena pred svojim najvecim grehom,pohlepnom ljubavlju.Zgrabio je kovanice sa Gregorovim pravilnim profilom i crnim kovrdzama utisnutim na predjnoj strani u ruke prinoseci ih licu.Duboko je udahnuo njihov neskrnavljen, zvonki miris koji je pevao njegovim nozdrvama izmamivsi mu osmeh na lice.Digao se nazad na noge gledajuci oko sebe,trudeci se da makar jos neki trenutak ukrade paznju njenih prelepih ociju,duboko skrivenih u njegovim mislima.Zna sta mu je ciniti,ili ce naci krunu i staviti je licno na njenu lepu, uglastu glavu ili ce poviti rep kao pretuceni macak usled jos jednog poraza,jos jednog gubitka. Nepazljivo i tromo se vukao ka centralnoj odaji riznice,gde bi po pravilu trebalo da se nalazi kruna naslednika,kruna onog sa cistim srcem.Plasio se da je on taj koji ce morati da odluci,jer i sam zna koga bi izabrao,najmanje kvalifikovanu osobu za vladavinu,nju,njegovu malu,slatku Veroniku.

,,Vise se nece inatiti,ovaj put cu joj pokloniti nesto sto nece moci da odbije...''

Gotovo da mu se smucilo beznacajno kupovanje francuskih recnika,poklanjanje presovanih ruza cija je svaka latica bila orosena barem po jednom ledenom suzom,sto ne da ona nije cenila,nego je i nije zanimalo,ali ovo,ovo ce joj itekako privuci paznju,neuporedivo vise od ,,prostakovih'' pogleda skrivenih iza drveta,ili jedva otskrinutih vrata odaja u kojima je njeno vreme nekvalitetno bivalo provedeno.Pomno je gledao mladicu svuda oko sebe,da mu slucajno ne promakne to magicno mesto skriveno ispod staklenog zvonceta.Medjutim,cim je zakoracio u glavnu odaju oslikanu slikama svetih apostola nad raspecem Hristovim znao je,da je ono sto se nalazi ispred njega,kljuc koji bi otvorio najtrvdja vrata ovoga sveta,zainaceno devojcino srce, njegov nedosanjan san.Mladic protrlja oci usled svetle euforije koja ga obasja nalik na cistotu dodira jednog andjela.Ubrzo mu se razbistri vid ostavivsi ga u soku.Mladic se toliko uplasi prizora da se zatetura i pade unazad,ipak se eleganto docekavsi na noge kao macka.Ovo nije bilo ocekivano,umesto jedne krune pred njim su stajale tri,od koje se jedna ocito izdvajala,kao najizrazenije ukrasena,odmah mu zapadnuvsi za oko.Polako joj je prilazio,gotovo zabrinut da se ne raspadne usled pogresnog koraka.Osecaj straha i trepeti mu nije bio nepoznat,isti onaj klecavi osecaj je imao kada god bi bio blizu nje,plasio se da izadje iz svoje zone komforta,sto ga je do sada,jako skupo kostalo,a njemu nije stalo trenutno do ponavljanja gresaka iz proslosti. Iznenadjeno i gotovo rastrojeno je dodirivao stakleno zvono ispod kojeg je bila kruna,znao je da ona pripada prestolonasledniku,a to mora biti Glorija,po njegovoj prostoj,naivnoj logici ona je bila dovoljno kompatibilna da nosi teret na svojim ledjima zajedno sa tezinom krune na glavi, onako kako to dame rade,sa ponosom.Ali ne,on ne sme da razocara Veroniku,zamislio je koliko bi samo ona bila tuzna,ljuta,pa cak i uvredjena kada bi saznala da je on,njen dugogodisnji udvarac klekao pred Gloriju,njenu sestru i najveceg prikrivenog rivala,pored Gutsava naravno, pruzajuci krunu u njene nedovoljno dobro pripremljene ruke.Ne,predomislio se momak,nece dopustiti da njegova draga pati,odnece joj ono sto joj sleduje,prema njegovoj slaboj,od ljubavi pomucenoj proceni kompatibilnosti.Nezno je skinuo zvono sa krune otkrivajuci je pred opasnosti stvarnog sveta i svih njegovih neprijateljskih elemenata i usnulih drazi.Uzeo ju je nezno u kvrgave ruke kao da je od leda i kao da ce se u svakom trenutku otopiti i u obliku suza sliti niz njegove odbojne dlanove.Osmehnuo joj se,misleci da ce ta kruna izleciti sve njegove patnje i boli,a mladi covek nije ni slutio da je kruna,samo pocetak njegovog vecnog mucenja i okrutnosti spoljnih faktora njene nezainteresovanosti.Ponosno se zaputio ka izlazu iz riznice, vidno ushiceniji nego kada je dolazio ka njoj.Nije ga cinilo paranoicnim ono sto ga je pre zakopavalo u mestu,imao je osecaj kao da ga taj komad plemenitog metala stiti,motri na njega,nalik na andjele za ciji se dodir moze zakleti da je malopre osetio.Tuga,njegov verni saputnik ga je nakratko napustila,ostavljajuci njegove obraze da ponovo bride od osmehivanja, nakon toliko supljih godina.Gluvo bese to Periklovo doba.