Savršeno nesavršeni (Završena)

Uvod

Silazeći niz stepenice skupila sam kosu u nizak rep i stavila sam kapuljaču crnog širokog duksa. Izvadila sam tamne naočare iz džepa i, gledajući oko sebe, namestila sam ih dobro tako da mi se veći deo lica ne vidi. Ponovo sam se pomolila da me ne spopadnu novinari kao prošli put kada sam samo poželela da udahnem svežeg vazduha u deset uveče. Ponadala sam se da ih nema, da imaju preča posla nego da saznaju šta se tačno zbiva u poslu mog oca, ali ipak ne, samo su mene čekali.
Stavila sam ruke u džep i pre nego što sam izašla iz zgrade, pokušala sam da čujem da li se čuju glasovi sa druge strane vrata. Tišina.
Uzdahnula sam i prislonila karticu na vrata kako bi mi se očitao čip. Moglo bi se reći da živim u najbezbednijoj zgradi sve dok neko pogrešan ne pristupi ovoj teritoriji.
Nije bilo nikoga kada sam izašla. Ugledala sam prolaznike koji ne obraćaju na mene pažnju. Bio je to par koji se držao za ruke i šetao. Izgledali su srećno.
Osmehnula sam se i produžila svojim putem.
Bila sam obučena obično. Na meni se nije nalazila haljina od nekoliko hiljada evra, ni dijamanti ni zlato, ili bilo šta što bi privlačilo pažnju. Pa, čak i da sam tako obučena, na mene niko ne bi obraćao pažnju kada bih bila obična, poput svih ovih ljudi pored kojih prolazim u Knez Mihailovoj ulici.
Često želim da budem obična devojka, da nemam nikakav status na faksu, i da me profesori otvoreno ne gotive.
Naravno, jesam obična, za sebe sam najobičnija, ali za druge nisam.
Često poželim da ne budem više Laura Filipović, ćerka poznatog biznismena Nenada Filipovića koga svi poštuju, koji se smatra dobrim čovekom, ali zapravo to niko ne misli o njemu. Sve je to ispiranje ustiju i uvlačenje kako bi dobili zvanje. Jadno.
Čim sam prišla semaforu upalilo se crveno svetlo. Pogledala sam ljude oko sebe, i one sa druge strane koji su se vraćali sa Kalemegdana.
Ove letnje večeri je sve sijalo, i oči drugih ljudi, i svetla zgrade, bilo je drugačije vreme nego prethodnih dana. Samo su moje oči bile pune tame.
Sela sam na praznu klupu koju je upravo napustio jedan stariji čovek.
Prekrstila sam ruke i skinuvši naočare, zagledala sam se u čari divnog grada.