Savršeno nesavršeni (Završena)

115. deo

Nekoliko sati kasnije

Vratila sam se na početak. Sedim u dnevnoj sobi, gledajući album sa slikama na kojima smo tata i ja zajedno. Ugasila sam televizor na kojem se samo prikazivala slika mog oca, dok su druge ljude ponovo zanemarili. Uzdahnem, a potom otpijem dobar gutalj slatkog vina koje je obojilo moje usne u crveno. Spustim bokal na stakleni sto kao i album koji sam zatvorila istim mahom. Brisala sam suze koje su mi ravnodušno klizile niz obraze. Nisam osećala bol. Ništa nisam osećala osim praznine u grudima. Taj osećaj je gori od patnje. Zbog čega liju moje suze? Zbog čoveka koji me je držao na oku godinama i rukovodio se sa mnom kao sa marionetom? Da. Verovatno je vreme baš sada da moje suze, koje sam tiho i dugo vreme potiskivala u očima, izađu van, na slobodu.
Šta da uradim naredno? Kako da se ponašam? Ne znam ni kako normalno da dišem. Zašto me je ostavio sada? Kako je samo smeo da ode od mene ne rekavši mi ništa o mami?
Glava me je jako zabolela kada sam crveno vino popila do poslednje kapi. Možda je to bilo previše?
Prišla sam polako vratima kada je neko dugo zvonio. Ne mogu nikoga da gledam. Ne volim da plačem pred drugima. Ne volim da delim tugu sa nekim.
Ognjenov pogled, bio je pun saosećanja i žalosti. On zna kako je to nemati oca. On zna kako je to nemati nikoga.
Ne. Pogrešila sam. Ne volim da delim svoju tugu sa drugim ljudima, ali Ognjen nije drugi.
Zaboravila sam našu glupu svađu od juče. Ništa više nije bilo bitno kada mi je prišao i čvrsto me zagrlio.
Ne želim da osećam ovo. Želim da ugasim emocije makar na par dana. Ne želim da se topim tako lako u njegovom zagrljaju i osećam kako ponovo postajem emotivna. Zašto mi čvrstina njegovog zagrljaja budi sve emocije koje ne želim da osećam? Želim da prestane. Spustila sam glavu na njegove grudi i zagrlila ga još jače. Skupila sam lice pokušavajući da ne ispustim zvuk moje patnje. Suze su ponovo tekle iz mojih očiju kao iz česme.
Glasno sam zajecala.

J: ,,Gde si bio sve vreme?"
Upitala sam ga, ležeći sklupčeno na kauču uz njegovo telo.
O: ,,Trebalo ti je vreme da shvatiš šta se dešava. Znao sam da će biti bolje ukoliko dođem samo malo kasnije."
Spustila sam glavu na njegove grudi slušajući kako mu srce udara. Zvuk otkucaja srca su me smirili.
J: ,,Ognjene... šta da radim? Kako da postupam sa svojim životom dalje?"
Ćutao je, jer nije znao odgovore na moja pitanja. Ni on se nije slagao sa svojim životom.
Nakon par minuta ćutanja je progovorio.
O: ,,A gde je Mark? Nisam čuo da je on poginuo a verujem da su bili u istom avionu. Zašto su leteli običnim a ne privatnim?"
Naglo sam skočila s fotelje, razbacujući lepo složene jastuke po podu, u potrazi za telefonom.
J: ,,Bar neko razmišlja glavom od nas dvoje."
Nestrpljivo sam čekala da se telefon uključi kako bih pozvala Marka.