Savršeno nesavršeni (Završena)

67. deo

Ema je ćutala, suzbijena uz Alekseja, stajala je sa pognutom glavom.
E: ,,Odavno nije išlo."
J: ,,Oh, stvarno? A setila si se da mu to kažeš pre samo mesec i po?"
Aleksej ju je pustio iz naručja. Nije znao šta se sada događa. Bio je samo posrednik između dve osobe koje teraju različite priče.
E: ,,Nisam mogla da mu kažem... bio je tako fin, tako dobar i sladak... nisam imala srca."
Prasnula sam u nervozan smeh koji je psihotično izlazio iz mene.
J: ,,Slomila si ga svejedno i kažeš da nisi imala srca? Da. Ti ga nemaš. Ognjen je sve činio za tebe... tako te je jebeno voleo."
Pod uticajem emocija, suze su mi same navirale na očima. Vrištale su da izađu napolje i spuste se na mom obrazu, kao po vodenom toboganu.
E: ,,Ne mogu da budem pored osobe pored koje se više ne osećam lepo. Bio je previše dobar, bili smo previše različiti..."
Zar beše ljudi ne kažu da se razlike privlače? Ne. Nikada to nije bilo tako. Ljudi koji ostaju zajedno su zapravo vrlo slični. Zanimljivo je kada imate nove teme, drugačije interese, ali sigurno to neće potrajati zauvek, ako se ni u čemu ne uklapate.
Možda je u pravu. Ako joj Ognjen, koji ju je stvarno voleo, nije bio pravi, verovatno će Aleksej, koja je sušta suprotnost njemu, biti baš taj.
Otkad sam ugledala Emu pored Alekseja, prvo što mi je na pamet pala jeste misao, kako ću mu javiti. I dalje o tome razmišljam. Iako se Ognjen pravi da je sve u redu znam da i dalje nije zaboravio Emu.
Ako ne pričamo o nekim osobama, ne znači da nam one ne nedostaju.
Pogledala sam u Alekseja.
J: ,,On će ti u potpunosti odgovarati."
Nešto u srcu me je grebalo. Previše, čim su reči izašle iz mene.
J: ,,On nije poput Ognjena, dosta je gori, ali mislim da ste dostojni jedan drugog."
Odmakla sam se od njih i uhvatila se za kvaku svojih vrata.
A: ,,Tek tako ćeš otići i ništa mi nećeš objasniti?"
J: ,,Nemam šta. Svakako, problem između nas ne treba da se tiče vas dvoje. Vi ste druga priča. Nadam se da ćete trajati."
Ušla sam u stan zalupivši vratima.
Stavila sam ruku na usta ne bi li me čuli kako plačem sa druge strane zida.
Polako, neprimetno, spustila sam se niz vrata i, skupivši noge uz telo, zaplakala sam jače.