Savršeno nesavršeni (Završena)

127. deo

I dalje nenaviknuta na gužvu polako sam zaobilazila ljude koji su imali želju da mi priđu. Svima sam se blago smešila, razmenjivala sa njima po par reči, a potom otišla u stranu i čekala. Čekala jedinu osobu zbog koje sam najviše došla danas na ovaj poslovni sastanak. Mark mi je prišao držeći belo vino u bokalu.
J: ,,Ne, hvala."
Izgledao je uvređeno.
M: ,,Pomoći će ti da se opustiš."
Nastojala sam na svom i odbila da uzmem vino. Potrebna su dva pokreta da ti neko sipa nešto u čašu i momenat da ti to popiješ i obeznaniš se.
J: ,,Ne pije mi se danas."
Sada bih rado prihvatila to piće da sam u društvu Ognjena... ili Alekseja.
M: ,,Rođendan ti je."
J: ,,Hvala na obaveštenju. Pij sam ako ti se pije."
Podarila sam mu osmeh i nastavila sa posmatranjem okoline. Ne znam da li sam slepa ali nijedno lice mi nije bilo poznato. Nijedna žena ovde nije bila moja mama.
J: ,,Obavesti me kada bude došla."
M: ,,Došla je."
Srce mi je iznada zalupalo. Vrtela sam prsten na ruci dok sam ponovo pogledom prelazila po masi.
M: ,,Dosta ljudi ti je čestitalo rođendan i sve poklone ćeš dočekati u stanu. Da li bi volela da ti Elizabet čestita rođendan?"
Zadrhtala sam.
Da li bih to želela?
Da mi čestita majka koja me je ostavila. Postoji razlog njenog odlaska, zar ne?
Pružio mi je Mark ruku.
M: ,,Jesi li za ples?"
Odmahnula sam glavom.
J: ,,Ne. Otići ću na terasu, potreban mi je vazduh."
Njegova ruka je i dalje stajala u vazduhu.
J: ,,Sama ću."
Previše doze njega mi je već za ovo veče. On se pridružio drugim telohraniteljima. Nije skidao pogled sa mene sve dok nisam otišla na balkon, a i tada je, kroz prozračno staklo, pokušavao da prepozna moj lik.
Naslonila sam se na kamenu ogradu. Nikog nije bilo na balkonu osim mene i dve žene koje su vodile razgovor tiho u ćošku. Vetar mi je duvao u gola leđa i prolazio kroz kosu čineći je više čupavom nego što jeste. Za divno čudo mi nije bilo hladno.
Ovo leto puno je nevremena kao što je i moj život.
Toplina nečije male ruke na mom ramenu me je trgla iz misli. Okrenula sam se i ugledala kako osoba, koja izuzetno liči na mene, stoji preda mnom. Zapravo, ja ličim na nju. Ja ličim na ovu crnokosu ženu. Njena ruka držala je i dalje moje rame. Boja njenih očiju je toliko tamna da ne mogu da razlikujem zenicu od boje uprkos jarkoj svetlosti uličnih lampi.
J: ,,Mama?"