Savršeno nesavršeni (Završena)

156. deo

Te proklete noći nikako nisam mogla da zaspim. Ležeći u krevetu otvorenih očiju prisećala bih se uspomena, kojih nema mnogo na prvi pogled, ali, niotkuda naviru sećanja iz prošlosti koje smo zajedno prošli.
Poželim da se ne sećam.
A, kada zatvorim oči, vidim njegovo mrtvo telo. Ponovo ista slika; čelični sto nasred prostorije osvetljene neonkama. Prekriveno belim čaršavom tatino telo koje sa cele jedne strane ima opekotine... prsten koji mu se urezao u meso...
Progutala sam pljuvačku.
,,Ti si kriva za sve" - oglasio se meni poznat glas. Ponovio je istu rečenicu.
Ponovo. Ponovo. I ponovo.
,,Ti si kriva za sve. Život bi bio drugačiji da nije tebe"
Naglo sam otvorila oči i skočila sa kreveta. Vrat i leđa su mi potpuno mokri. Tanka bela majica je natopljena znojem i prilepljena je uz moja leđa i stomak.
Noćni sat pokazuje dvanaest.
Zatvorila sam oči samo na pola sata i već nisam imala mira. Uključila sam svetlo po celom stanu, proverivši svaki kutak ne bih li pronašla nekog.
Taj glas... zašto mi je ličio na tatin? Kako je on govorio ako su mu usta i oči bili zatvoreni u snu?
Skinula sam majicu i obukla drugu, crnu. Bacila sam prljav veš te sam se polila hladnom vodom u kupatilu. Lice mi je otečeno a oči crvene, krvave od plakanja.
J: ,,Šta me sutra čeka?"

Aleksej

Sa crvenom ružom u ruci prolazio sam kroz stotinu neočuvanih grobova. Na više njih je zarasla trava i osušilo se cveće koje je neko doneo ranije. Mnogi su neposećeni, možda jednom najviše, jer svi pate za čovekom koji umre najviše pet dana, a posle se i ne sete da je ta osoba postojala. Tako obično funkcioniše kada odete na sahranu kod nekog ko vam nije blizak. Priča se o mrtvaku na sahrani koja se održava za žive osobe. Potom ljudi još neko vreme pominju, ali na kraju zaborave.
Šta govoriti o mrtvima ako neke žive osobe takođe ignorišemo?
Posle dugog penjanja uzbrdo ugledao sam grob svog oca. Možda je sličan onima pored, ali za mene se izdvaja. Samo njega vidim, svetlije nijanse mremera koja nije ista kao kod drugih.
Spustio sam ružu na prašnjav grob te sam stavio rukavice i počeo da čupam travu oko njega. Naravno da ga niko ne posećuje osim mene a trava je zarasla za mesec dana otkako me nije bilo ovde.
Sve sam odneo u kantu.
Potom sam ružu stavio u vazu koja je deo spomenika i zalio je vodom.
Zašto jedna ruža?
Zato što on za mene i dalje živi.