Alfa

deo 12

Anabelina perspektiva:
Sat vremena kasnije:

Khc... (Cvokcem) sta se desilo?
Gde sam sad? Sta nije u redu sa mnom? Kakav je ovo osecaj?
Moji kapci, uzasno su teski. Ne cujem nista. Nista, sem zamucenih glasova. Jedva uspevam da otvorim oci i vidim gde se nalazim.
Ovo, ovo je ambulanta. U bolnickoj sam sobi.
Polako se zadizem i uspravljam. Moji klecavi laktovi me jedva drze.
Jednom rukom trljam oci, ne bi li se vise otvorile.
Cekaj, sta se desilo?
Zadnje cega se secam...
Da, cas kontrole. Izgubila sam ja tu kontolu. Vatra je pocela da siklja iz mene. I onda, secam se devojke u crnom i njenih crvenih ociju.
Osecam malo pirenje vetra. Lagani povetarac mi baca kosu.
Okrecem glavu na stranu odakle dolazi vetar.
Na otvorenom prozoru sedela je ista ona devojka u crnom. To je bila Akira. Vazduh je nosio i njenu kosu s jedne na drugu stranu. Nije se obazirala na to. Ozbiljno je sedela i gledala u knjigu.

Akira: Pa, princezo, probudila si se.

Pogledala sam je zacudjeno. Ona je jos uvek bespomicno citala knjigu. Cak ni glavu ka meni nije okrenula.

Akira: Bolje lezi, tvoja energija se nije jos povratila.

Sklonila sam pogled s nje i snuzdeno pogledala u svoje ruke.

Ja: Sta, sta se desilo?
Akira: Ne secas se?
Ja: Ne bas...
Akira: Prenego sto ti kazem sta se desilo, da li bi htela da mi odgovoris na neka pitanja.
Ja: Hm? Da...
Akira: Secas li se icega, pre nego sto su te tvoji roditelji usvojili?
Ja: Sta?! Kako znas da su me usvojili?! Kako?!
Akira: Ja znam sve.
Ja: Odgovori mi?! Kako znas!? Niko za to ne zna, niko sem mene i njih!
Akira: Rekoh ti, znam sve.
Ja: Ali, kako?!
Akira: To sad nije bitno, odgovori mi na postavljeno pitanje. Da li se secas necega pre nego sto su te usvojili?
Ja: Ne... Oni su...
Akira: Oni su te nasla na pragu kada si ti imala svega par meseci.
Ja: Kako?! Otkud znas!?

Ignorisala me je. Sklopila je knjigu koju je citala i spustila je ruku u kojoj ju je drzala, pored sebe. Podigla je pogled i zagledala se u nebo...