Alfa

deo 11

Anabelina perspektiva:

Trcim kroz sumu, Juma i ja smo se rastavili i on pretrazuje drugu stranu sume.
Odlucila sam da se popnem na drvo, mozda nesto spazim.
Sedam na granu i pogledom trazim kroz sumu.

Xx: Khm...

Zaculo se iza mene, kao da se neko nakasljao. A zatim me je necija ruka i pipkala po ramenu.

Ja: Juma, ne smaraj, idi trazi svojim putem.
Xx: Khm... Nije Juma.
Ja: Ha?

Okrenula sam se, na drugoj grani je sedeo sensei i jos uvek citao knjigu.

Ja: Aa! Sensei!
Uhvatila sam noz i odmah, bez cekanja, krenula na njega.
Vec pretpostavljate... Uhvatio mi je ruku i bacio s drveta.

Ja: Aaa!

Nekako se docekah na noge.

Ja: Uf... Dobro je...

Pogledala sam ka drvetu, sensei je opet nestao.

  Sensei: Iza tebe.
Ja: Haa!

Nisam ni pogledala gde udaram, samo sam nozem poletela iza sebe.
Imam ga! Neces mi ovog puta pobeci!
Zamahivala sam nozem na njega. Na svaki moj pokusaj, on je otskakao korak u nazad.
Sve vreme je gledao u knjigu. 
U jednom trenutku, poceo je i da trci u nazad. Okrenuo mi je ledja i krenuo da bezi.
Aaaa! Neces mi pobeci! Iz torbice na nozi sam izvukla par surikena i bacila na njega. Svi su ga promasili.
Akhhhh!
Nervira me vec!
Pocela sam da trcim za njim.
Jurila sam ga uz uzbrdicu.
Od jednom, izgubila sam ga iz vida. Opet je nestao. Okretala sam se oko sebe.
Ou, hahah, ne mogu da verujem. Pa on je izgubio jedno zvonce. Hahaha! I on mi je profesionalni trener.
Pored jednog drveta je lezalo, baceno zvonce.
Priblizila sam mu se i krenula da ga uzmem.
Na licu mi je titrao osmeh. Pa Juma, izgleda da sam prva dosla do zvoncica.
Zakoracila sam ka njemu, ali...
Ali, nesto je zateglo moju nogu i vec u sledec trenutku, visila sam naopacke s drveta.
Sta se desilo?!

Ja: Aaaaaa!

Ispred mene se nekako telepotrovao sensei.

Sensei: Tc, tc, tc... Zar si pala na ovako ociglednu obmanu?

Da, ispred zvonceta je bio kanap, koga ja nisam videla. Kako sam zgazila na to mesto, kanap se zategao i ja sam ostala da visim na drvetu. Kada je stigao da postavi zamku?
Pokupio je sa zemlje zvonce i otisao.
Aaaaa! Sta da radim sad? Bravo Alfa!
Prekrstila sam ruke i zatvorila oci.

Jumina perspekriva:

Dolazim do neke cistine.
Oko mene se cuje neko suskanje, a suskanje prati zvonjava.
To je sensei!
Ali gde je?!
Okrecem se na levo, nema nicega. Desno, samo drvece. Gore? Dizem glavu, nema nicega.
Ali gde?

Ja: Gde se krijete?! Kao neka kukavica?! Odakle cete me napasti?!
Sensei: Odande, odakle najmanje ocekujes!
Ja: Ha?!

Ispod mene je krenula da naprsa zemlja.
Iz naprslina su izasle dve ruke i zgrabile me za noge. Povukle su me ka dole i uskoro nasao sam se do vrata zakopan.

Ja: Aaaa!!!
Sensei: Ah... Stvarno ste budale.
Ja: Kako?
Sensei: Uf...

Stvorio se u cucecem polozaju ispred mene. Imao je iritantni osmeh na licu i gledao je u knjigu.

Sensei: Stvarno ne mozete blize od ovoga prici zvoncicima?
Ja: Pf...

Okrenuo sam glavu na drugu starnu.

Sensei: Pa dobro, vidimo se.

Mahnuo je i nastavio niz sumu.
Kako me nervira!