Alfa

deo 13

Anabelina perspektiva:
Jutro pre ispita:

Ja, oke, smiri se, verovatno je teze od pismenog testa, ali seti se da si test polozila iako nisi odgovorila ni na jedno pitanje. Smireno Ana, samo polako. Cekaj... Ja jos uvek sebe zovem Ana... Nikad se necu navici da mi je ime Alfa. I da se ne prezivam Krous, vec Salamander. Pa drugo prezime je teze da se zapamti, ima dva puta vise slova.
Dobro, sad nije vreme da o tome mislim, moram se spremiti, za pola sata se moram naci sa trenerom i ostalima kod kapije, a onda nas on vodi do Sume Smrti. Uplasena sam, priznajem, to ime me plasi. Ali kako je onda jadnoj Fioni, ako se ja plasim?
Da li postoji neka recenica koju bi mi sad Akira rekla da je ovde, kako bih se osecala bolje? Gde je ona uvopste? Dve nedelje je nema... Jato se do sad pristojno oporavio. Da li se plasi da se vrati? Ma pricam gluposti, Akira se nicega ne plasi. Makar tako mislim. Iz direktorov prica, saznala sam da nije oduvek bila ovako jaka i samouverena. Od gubitka Spirita, postala je ovakva, ukratko receno, spremna na sve.
Ah... Hajde Ana, ne, ne navikavaj se, sad si Alfa. Dobro, moram se spremiti.
Usla sam u kuparilo, umila se oprala zube i zavezala kosu u visoki rep, kako mi ne bi smetala.
Vratila sam se u sobu i obukla uniformu. Dobro sam namestila rukave, tako da se ne vidi znak Carskog Zmaja. Vezala sam torbicu sa oruzjem na nogu. Po izlasku iz sobe pogledala sam se jos jednom u ogledalo, a onda napustila spavaonicu i uputila se ka izlazu iz akademije. Tamo su vec bili Fiona i Juma.

Ja: Hej!
Fiona: Cao Ana!
Ja: Ne verujem, jel Sensei opet kasni?
Juma: Pa jel ga vidis negde?
Ja: Ne.
Juma: Znaci, odgovor je, da, opet kasni! Stvarno u pocetku sam mislio da je slucajnost, a sad me vec izludjuje!
Sensei: Sta te izludjuje, Juma?

Kaze dok na prilazi iz pravca direktorove kancelarije.

Juma: Am, nista Sensei.
Sensei: Dobro, ucinilo mi se da si rekao nesto drugo.
Juma: Samo vam se ucinilo.
Sensei: Dobro, jel ste spremni?
Mi: Da!
Fiona: Valjda...
Juma: Hajde bre Fiona, sa profesionalcem si u timu.
Ja: Da, sa mnom.
Juma: Mislio sam na sebe.

Sensei se malo nasmejao i pljesnuo rukama da bi nas utisao.

Sensei: U redu, krecemo! Skoro svi timovi su stigli do sume vec.

Krenuo je napred. Prosli smo kapiju i uputili se ka sumi.

Fiona: Sensei, koliko je daleko?
Sensei: Nije mnogo, tu niz liticu.
Juma: Niz liticu?!
Sensei: Da.

Skrenuli smo sa puta u sumu i nastavili ka toj litici i stvarni dosli smo do nje. Bilo je visoko i to bas visoko.
Odatle se videla ogromna poljana, a u sredini dzinovska ogradjena suma puna visokog drveca tamnog lisca i velikog korena.
Fiona: A! Visoko je! Kako cemo dole?
Sensei: Udemo okolo, ovuda je opasno da se sidje jer je strmo.

Spustili smo se polako, putem kojim smo isli u koloni jedan po jedan. Dosli smo do ostalih timova.

Sensei: Sad vas ostavljam. Srecno, pokusajte da dobro zavrsite.

Kaze nam a onda se utopi u grupu gde su stajali i pricali ostali treneri.

Gledali smo pravo u sumu i visoku ogradu koja je okruzuje.

Fiona: Ovaj prizor ispred me plasi.

Pogledala sam u nju. Deluje uplaseno, bas kao i ja jutros. Paznju mi je sklonio dobro poznati, iritantni glas, koji se podrugivao Fioni.

Ajla: Vidim da ce neki ovde pobeci odavte a da nisu ni usli u sumu.
Ja: Ajla?!
Ajla: O, pa to je tim gospodjice Anabele.
Ja: Sta zelis?!
Ajla: Nista, samo sam u prolazu, trazim Skaja i Toma iz mog tima.

Prosla je