Alfa

deo 9

Ja: Za njime!

Rasirila sam krila, a i ostali za mnom.
Izleteli smo kroz isti otvor i na nebu videli Astrala, ali oko njega je kruzio tamno crveni dim. Njegova plava kosa poprimila je bordo boju, po licu su mu se stvorile nekakve crvene mrlje, oci su mu jos vatrenije, a zubi jos ostriji.

Ajs: Sta mu se desava?
Midori: To telo vise ne lici na Spirita!

Rasirio je ruke i poceo da vice.

Astral: Vojsko!

Cim smo ga culi, jos brze smo poleteli ka njemu.

Astral: Stvorite se svi! Vreme je! Vreme je doslo da pokorimo Zemlju jednom za svagda!

Ispred dvorca poceli su da se stvaraju demoni, u velikim kolicinama. Kraja im nije bilo. Ceo horizont su prekrivali, sve do mesta gde se nebo i zemlja spajaju.

Astral: Otvoricu potral i idemo to da uradimo!

U tom trenutku u Ajsovim ocima sam videla bes kakav do sada nisam videla, cak ni od Akire.

Ajs: Ne ides ti nikuda!

Drao se iz sveg glasa dok je munjevitom brzinom leteo ka Astralu.

Astral: Mislis da mi ti nesto mozes?!
Ajs: Ubicu te! Ubiti!

Napravio je nekakve pokrete rukama oko kojih je letela ledena prasina.

Ajs: Stvaranje ledenih klonova!

Sta?! Sta je to?

Pored njega, stvorili su se niotkuda jos tri lika koja lice na njega.
Sva cetvorica su u rukamaimala maceve.

Astral: Otvaranje dimenzionalne kapije!

Usmerio je ruku ka nebu, a onda u zemlju. Ispod svih demona stvorila se crna dimenzionalna kapija koja je pocela da teleportuje demone pravo u svet ljudi.

Hitacijeva perspektiva:

Sedim, navaljen na lakat u kancelariji. Prebiram papire i sredjujem redove. Ispred mene na kaucu sedi Vilijam, a pored njega lezi Kane.

Ja: Nego, mali...
Vilijam: Sta?
Ja: Kaze se molim, mladi gospodine...
Vilijam: Dobro, molim?

Prevrne ocima i pogleda me.

Hitaci: Si se smirio malo od kad sam dosao kao direktor u akademiju?
Vilijam: To bi ti trebalo da znas.

Istegao sam ruke iz glave, zavalio se u naslon i okrenuo stolicu ka prozoru. Stakla su po ivicama zamaglila.

Ja: Pocinje zima.
Vilijam: Prave zime godinama nije bilo...
Ja: Vidis, evo pocinje sneg napolju.

Lagano, pocele su pahulje da padaju i lepe se za prozor.

Ja: Da, jos nesto. Reformisao sam sve nivoe. Mislim da sam napravio dobru odluku za svakog djaka.

Smoreno, ali znatizeljno me je pogledao.

Vilijam: Da cujem.
Ja: Sutra cu okaciti tabelu u holove svih skola i spavaonica.
Vilijam: Reci mi sta si uradio tacno?
Ja: Za koje ucenike zelis da cujes?
Vilijam: Za sebe naravno...

Uzeo sam papire u ruke, jos jednom ih pogledao, razmisljajuci da li sam doneo pravu odluku, ali ojda mu ih dobacim. Uzme ih u obe ruke i pocne da trazi svoje ime. U jednom renutku, samo je skrenuo glavu ka meni. Pogledao me je svojim plavim ocima, dok mu je na lice palo par pramenova crne kose.

Vilijam: Stvarno si ovo uradio?
Ja: Mislis da sam pogresio?
Vilijam: Nisam siguran.
Ja: Pa jel si konacno zadovoljan?
Vilijam: Ne znam. Ne radis ovo kako bi opet bio sa ocem u odnosu sina i oca?
Ja: Ne, za tog starca me nije briga. Pa pitacu te ponovo, jel si zadovoljan? Moram li da menjam raspored?
Vilijam: Ne, ne moras.