Alfa

deo 17

Napolju se vec smrklo. Upravo stizemo do centra grada.
Ceo put od akademije do ovde, Fiona je prespavala na mom ramenu.

Sensei: Deco, stigli smo.

Pocela sam da bockam Fionu po obrazu.

Ja: Budi se... Fiona... Stigli smo...

Mrzovoljno je otvorila oci i pogledala u mene.

Fiona: Zar vec?
Juma: Da, ustaj sad!

Protrljala je oci i onda smo izasli. Vozac je otisao. Ostali smo na glavnom trgu.

Ja: U koji hotel idemo Sensei?
Sensei: "Fire Tail", eno ga tamo.

Pokazao je rukom ka hotelu iza nas.
Okrenula sam se. Na mom licu se izvio jedan veliki osmeh.

Fiona: Ana?
Ja: Brzo, hajde da udjemo!

Uhvatila sam Fionu za ruku i povukla je.

Fiona: Ana! Alo! Pusti mi ruku!

Istrgla je ruku i zacudjeno, pomalo uplaseno, me pogledala.

Fiona: Ana? Zasto si tako srecna? Sta se desilo?
Juma: Stvarno, smiri se malo.
Sensei: Mislim da Ana ima razlog zasto je ovakva.
Ja: Naravno da imam!
Juma: Pa reci nam.
Ja: Ovaj hotel drze moji roditelji.
Fiona: Molim?!
Ja: Da!
Fiona: Cekaj, ko su tvoji roditelji?
Ja: Ema i Viktor Krous.
Juma: Stvarno, oni drze veliki broj hotela i odmaralista u zemlji.
Ja: Da.
Sensei: Rekoh da ima dobar razlog.

Usli smo u hotel, a ja sam se odmah zaletela ka pultu, da bih videla ko je tu. Na moju radost tu je bio Adam. Znam ga od kad je bio kod tate na razgovoru za posao. On je jedan dobrodusni, malo buckastiji covek. Po onome sto sam zakljucila, jos kao mala, je da ima dobre zivce i da mu deca ne smetaju.
Dotrcala sam i rukama se odigla o pult.

Ja: Adame!

Sedeo je na stolici i citao novine, kako je cuo moj glas digao je glavu i nasmesio se.

Adam: Pa ne verujem! Gospodjice Anabela, Vi ste?!
Ja: Da!
Adam: Otkud Vi? Od Vasih roditelja sam cuo da ste u internatu.
Ja: I jesam, ali sam sada na misiji sa svojim timom. Nego, kako su moji roditelji? Sta rade?
Adam: Dobro su, mada od kada ste Vi otisli malo su izgubili duha.
Ja: Stvarno? Gde su sada?
Adam: Ne bih znao, ali trebali su doci do hotela danas po nekakve papire.
Ja: Stvarno? Jel znas kada dolaze?
Adam: Na zalost, ne, trebali su jos pre par sati, ali ih nema.

Do mene je dosao Sensei i stavio mi ruku na rame, a za njim Fiona i Juma.
Sensei je zadovoljno pogledao u Adama.

Sensei: Dobro vece, mi smo iz Akademije Polu Meseca, imamo rezervisane dve sobe.

Oke... Prekinuo me ne u razgovoru. Namrstila sam se i pogledala u stranu ka vratima od hotela.
Ha? Aaaa! Ne verujem!
Sklonila sam Senseievu ruku s ramene i zaletela se ka izlazu. On je jako zacudjeno pogledao u mene.

Sensei: Hej, Ana! Gde ces?!

Povikao je za mnom, ali mene to nije zaustavilo, jer sam videla auto mojih roditelja kako se parkira ispred hotela.
Zastala sam kad sam dosla do velikih staklenih vrata. Vidim mamu kako izlazi sa suvozacevog mesta, a za njom i tatu sa druge strane.
Odgurnula sam vrata i izletela napolje.

Ja: Mama!!!

Dotrcala sam do nje i uskocila joj u zagrljaj.

Ja: Mama! Mama!

Cvrsto me je zagrlila. Vec su joj suze posle niz obraze.

Ja: Mama! Koliko vas nisam videla!

Prisao nam je i tata, nije verovao kad me je video.

Mama: Mila! Otkud ti ovde?

Odvojila sam se od nje, a onda prisla i zagrlila tatu.

Ja: Dosla sam sa timom na misiju. Receno nam je da ostajemo jednu noc u nasem hotelu.
Tata: Stvarno?
Ja: Da!

Zavulo se otvaranje vrata iza mene. Napolje je izasao Sensei.

Sensei: Anabela, dete, gde si otrcala.

Gledao je u pod, a onda pogledao gore.

Sensei: Ou, izvinjavam se. Nisam...

Tata ga je prekinuo u pola recenice.

Tata: Ne, ne trebate da se izvinjavate.
Ja: Mama, tata, ovo je trener tima u kome sam ja, Ebisu Sensei.
Mama: Ebisu? Poznato mi je to ime.
Sensei: Moguce, poznat sam po tome sto nikada do sad nisam pustio ni jedan tim da polozi ispite u akademiji.
Mama: Ebisu Hatake? Jel tako?
Sensei: Da, ali kako znate?
Mama: Poznajemo neke ljude iz klana Hatake, neki dan smo s njima pili kafu i bili ste glavna tema razgovora.
Sensei: Am, izvinjavam se ali zasto?
Tata: Izvinite svi, ali jel mozemo da udjemo unutra, jer bih voleo da sednem.
Sensei: Ou, naravno.

Usli smo u hotel. Dosli su Fiona i Juma do mene. Tata, mama i Sensei su otisli u salu za rucavanje, a nas troje smo ostali u holu hotela na kratko.

Juma: To su tvoji roditelji?
Ja: Da.
Fiona: Vau, blago tebi, tvoji su bogati i sigurno si celog zivota imala sve sto pozelis.
Ja: Pa i ne bas. Nisam bila dete koje mnogo trazi.

Nedugu zatim, smo i mi usli u restoran hotela.
Mama, tata i Sensei su sedeli za stolom i konobar im je vec donosio kafu.

Juma: Sta mislite vas dve, da pitamo Senseia da nas pusti u sobe?
Ja: Juma, zelim da popricam s roditeljima.
Juma: Pa i ja bih voleo, ali moji roditelji su ko zna koliko udaljeni, a jos ih nisam video mnogo duze nego ti.
Ja: Da, ali moji su sada ovde, zelim da provedem malo vremena sa njima.

Ostro sam mu okrenula ledji i prisla stolu za kojim su sedeli.