Alfa

deo 7

Dala mi je papir i olovku.
Pocela sam da crtam, nacrtala sam kako mu izgleda ogrtac u kome je stalno, a lice sam samo zacrnela, posto se ne vidi.
Ja: Jel vam sad poznato?
Hana: Ne bas, ali znam gde imaju da se kupe takvi ogrtaci. Prodaje ih jedan covek u selu.
Ja: Stvarno? Molim vas, jel me mozete odvesti do njega?
Hana: Mogu, ali sutra. Odmori se sad, bila si u ocajnom stanju danas.
Ja: Ne, nema potrebe, dobro mi je sad.
Hana: Ne, ne, kako bih se osecala da te pustim u takvom stanju. Sutra idem sa Aronom i Vendi do sela po namirnice. Taman ces sutra da ides sa nama. A sad, odmori se malo pre vecere.

Klimjula sam glavom. Izdahnula sam i bacila se iza na krevet.
Hana se nasmejala i sela na krevet pored mene.

Hana: Znas potsecas me na moju cerku.
Ja: Na Vendi?
Hana: Ne, na Asami. I ona je bila tako tvrdoglava i uvek je zelela sve da uradi u istom trenutku.
Ja: Stvarno? Ali cim kazete da je bila takve, to znaci da je vise nema... Izvinite ako sam vas potsetila na nju, ako imate neke lose uspomene.
Hana: Ne nisi ti kriva, ona je u stvari jos uvek ziva, ali je u bolnici u selu. Jako je bolesna.
Ja: Sta joj se desilo?
Hana: Napali su je demoni, ali je nekako uspela da se odbrani, ali jedan od njih ju je ugrizao i preneo otrov.
Ja: Da li bi vam smetalo da je sutra posetimo u bolnici.
Hana: Ne, ali nisam sigurna da ce nas pustiti da je vidimo.
Ja: Ne brinite se, prosla sam mnogo toga i mene ne mogu odbiti.
Hana: Mislis da joj mozes pomoci?
Ja: Da, ipak iz akademije sam. Treci nivo Akademije Polu Meseca. Najjace akademije i to u najjacem nivou. Imam iskustva, a u medjuvremenu se bavim otrovima ponekad.
Hana: Stvarno mislis da mozes da joj pomognes?
Ja: Da.

Ustala je sa kreveta i posla ka kuhinji, ali se zaustavila na vratima.

Hana: Hvala, Akira.

Imala je veliki osmeh na licu.
Potvrdno sam joj klimnula glavom, zatvorenih ociju.

Sledece jutro:

Bude me zraci sunca koji ulaze kroz prozor.
Okrecem se po krevetu, ali shvatam da necu opet zaspati.
Sada mi fali moja Kane, ona bi naskocila na mene cim bi videla da se pomeram.
Ustala sam i protrljala oci. Posla sam ka kuhinji.
Za stolom sedeli su Hana, Vendi i Aron i mislim da je ono Hanin muz.

Ja: Dobro jutro.
Hana: Dobro jutro Akira.
Aron i Vendi: Dobro jutro!

Zaleteli su se i poceli da trce u krug oko mene.
Pogledala sam u njih, a onda vratila pogled na Hanu i njenog muza.

Hanin muz: Zdravo, nismo se juce upoznali, ja sam Ken, drago mi je da vidim da ti je bolje.
Ja: Ja sam Akira, hvala vam za sve od juce. Ne znam kako drugacije da vam se zahvalim, nego da pomognem vasoj cerki Asami.
Ken: Drago mi je da vidim da zelis da joj pomognes, ali nju su vec posmatrali mnogi doktori.
Ja: Demoni su magicna bica, a ja sam majstor magije, ne verujem da ju je pregledao ni jedan doktor koji se razume u magiju i moc kao ja.
Ken: Nadam se da ces moci, ali kako ces da udjes, posete su zabranjene.
Ja: Imam ja svoje nacine.
Hana: Dobro, dobro, dosta sad, vreme je za dorucak, a posle ja idem sa decom u kupovinu, a vas dvoje idete do bolnice.

Seli smo za sto i doruckovali, posle toga, spremila sam se i sa gospodinom Kenom posla ka bolnici.
Usli smo u nju i seli u cekaonicu. Nikoga nije bilo, sve je bilo prazno, tako da smo dugo cekali. Toliko dugo da su Hana i deca zavrsili sa kupovinom, dosli isto u bolnicu. Svi smo cekali, sve dok se konacno nije pojavila medicinska sestra i lekar iza nje.

Medicinska sestra: Dobar dan, ko vam treba?
Ja: O konacno.
Ken: Dobar dan, Asami Kazuto.
Lekar: Izvinite, ali zbog njene sigurnosti, ne smemo nikoga pustati kod nje.
Ja: Ma sigurno...

Ustala sam sa stolice i stala ispred lekara.

Lekar: Am, izvinite, ali ne mozete.
Ja: Cak ni ja?
Lekar: Izvini, a ko si ti?
Ja: Bas me niko ne prepoznaje u ovim krajevima...

Svi su se zagledali u mene.

Ja: Princeza Akira Namikaze! Cerka glave klana Namikaze i nosilac Carskog Cudovista, Mracnog Andjela.

Zadigla sam malo rukav i pokazala na oznaku andjela na svom ramenu.

Lekar: Ne verujem, Carsko Cudoviste...
Ja: Clan sam treceg nivoa, Akademije Polu Meseca, a sad me pustite da prodjem.

Zacudjeno me je gledao.

Ja: U kojoj sobi je Asami?
Lekar: So.. Soba... 2... 27...
Ja: Hvala lepo.

Prosla sam pored, a Kazutovi za mnom.
Dosla sam do sobe 27 i usla u nju.
Na krevetu, prikljucena na razne aparate, lezala je Asami. Potsetila me je na Alfu, ali ona je u mnogo gorem stanju.
Prosla sam joj i stala iznad njene glave.
Budna je, gleda jako slabo na pola oko.

Ja: Asami znaci? Otrov demona, smem li proveriti koji je otrov u pitanju, neces nista osetiti?

Kao da je lagano klimnula glavom.

Ja: Dobro, nemoj se plasiti.

Isprizila sam ruku i iz nje su pocele da idu crne cestice. Kruzule su oko nje i preko njene koze ulazile u njen organizam.
Ispruzila sam drugu ruku pored sebe i tu su mi moje cestice slale informacije.

Ja: Samo jos malo.

Zavrsila sam sa prikupljanjem informacija u povukla sam cestice nazad.
Pogledala sam u drugu ruku.

Ken: Akira?
Ja: Da opasan je ovaj otrov.
Hana: Da li...
Ja: Ali nije opasan kao moji otrovi. Da, mogu joj pomoci. Sta vise, to cu odmah uraditi.

Iz torbice na nozi sam izvadila noz i zabola ga u svoj prst, a onda sam iz iste torbice uzela i mali svitak.
Otvorila sam ga i pocela pisati prstom.
Zavrsivsi sa pisanjem starih reci, spustila sam svitak na pod i sela.
Sklopila sam dlanove, a oni su poceli da varnice crnom magijom.
Razdvojila sam dlanove i spustila ih na svitak.
Iz njega se podigao okrugli, crni zidic.
U njemu sam pocela da stvaram protiv otrov.

Ken: Akira, mozes li?
Ja: Samo me ne prekidajte sad.

Zid je poceo da se spusta, a na svitku stajao je spric napunjen gustom ljubicastom tecnoscu.
Uzela sam ga u ruke.

Ja: Asami, ne brini se, uskoro ce ti biti mnogo bolje. Koliko dugo je otrov u njoj?
Lekar: Vec par meseci.
Ja: Znaci sav protiv otrov joj treba. Dobro.

Prisla sam boci za infuziju i ubola spric u njega. Sipala sam ceo protivotrov u bocu.