Alfa

deo 3

Prisao sam joj i pruzio ruku. Prvo me je zbunjeno pogledala, a onda pruzila svoju ruku. Kako sam joj uhvatio ruku, iskreno, srce je pocelo jace da mi lupa.

Akira: Dobro, ali kratko.

Napravio sam jedan blagi, ali veliki osmeh na licu.

Akira: Gde mi je Kane?
Ja: Verovatno je ostala unutra sa ostalima. Idemo?

Klimnula je glavom i posli smo niz put.

Ja: A sad, sta ti je?
Akira: Nista.
Ja: Khm... Khm...

Pravio sam se da kasljem.

Akira: Jato, nije mi nista sto bi ti razumeo.
Ja: A da objasnis, mozda mi bude jasno?

Negirala je glavom.

Ja: Znaci neces, zelis da ti udjem u misli i saznam sam.
Akira: Samo probaj, nece se lepo zavrsiti po tebe!
Ja: Okej, okej, salio sam se.
Akira: Bolje bi bilo.

Nasmejao sam se.

Akira: Sta je bilo?
Ja: Ma nista. A sada mi reci sta ti se desava. Jel su opet problemi sa Vilijamom? Da li si se posvadjala sa Carskim Cudovistima, hajde reci.
Akira: Ne i ne. Vilijama nisam ni videla, a necu ti reci.
Ja: Zasto?
Akira: Jer te se ne tice.
Ja: Opet glumis nekakav karakter.
Akira: Ne, ja jesam karakter, necu popustiti.
Ja: Cak iako te lepo zamolim.

Hladno je odmahnula glavom.

Ja: Ma hajde, onda cu ti uci u mislim.

Kako sam to rekao, ispod mog vrata stajao je crni noz, a oko njega su letele crne cestice.

Ja: Ou, ou...
Akira: Tako je bolje.

Sklonila je noz.

Ja: Uh... Sta radis to? Zelis da me ubijes?
Akira: Ne, samo da ti pripretim.

Bacila je noz, a on je nestao. Nastavili smo dalje kroz sumarak, ali onda sam osetio njenu nesigurnost. Cudno, obicno zna tacno sta radi i nikad se ne bi osecala ovako, pogotovo ne u sumici iza spavaonice, koju zna kao svoj dzep.

Ja: Akira...
Akira: Sta?
Ja: Osecam nesigurnost u tebi. Sta ti je.

Gledao sam neutralno u drugu stranu.

Ja: Nesto nije u redu sa sumarkom ili?
Akira: Ne. Sve je u redu.
Ja: Ne nije. Sad mi konacno reci!
Akira: Ne zelim!
Ja: Znaci ipak ti je nesto! Govori!

Naglo sam se okrenuo i prihvatio je cvrsto za ramena. Nisam je pustao. Cvrsto je drzim i gledam je pravo u oci.

Ja: Govori!

Probala je da se opire, ali sam je jos jace stegao.
Znam da moze da pobegne lako, ali ne zeli.

Akira: Pusti me...

Spustila je pogled.

Akira: Recicu ti...

Opustio sam ruke i pustio joj ramena.
Sela je na travu pored putica, a ja za njom.

Ja: I?
Akira: Dobro... Stani.

Osvrnula se par puta oko sebe.

Akira: Imam problem sa snovima.
Ja: Molim? I to si krila?
Akira: Da, jer nije tako naivno kao sto izgleda.
Ja: Ha?
Akira: Neki lik, kome ne mogu jednostavno da vidim lice, me uhodi po mojim snovima. Svaku noc vrtim isti san i svake noci i on je tu. Juri me kroz sumu. Stalno ponajvljajuci iste reci.
Ja: Am, jos uvek ne razumem zasto nisi zelela to da kazes.
Akira: Jer imam osecaj da ga znam, ali opet ne znam. Njegov glas mi je poznat. Ali njegov izgled ne mogu da vidim. Stalno kada mu cujem glas pokusavam da se setim izgleda osobe koja je imala slican glas, ali ne mogu.
Ja: Pa na sta te podseca njegov glas?
Akira: Na proslost, ali ne znam, ne mogu se setiti dogadjaja koji su se desavali sa tom osobom. Kada bih probala, videla bih samo belu maglu, prosaranu sivim oblacima. Ne znam ni koje osobe bih mogla da se setim.
Ja: Akira... U pravu si, nije mi najjasnije, ali zelim da ti pomognem.
Akira:  Kako?
Ja: Ne znam, ali to zelim.
Akira: Ne mozes mi pomoci. Niko ne moze da upravlja svojim snovima, ako to ne mogu ja da uradim sa svojim, kako ces ti da mi pomognes?

Pa u pravu je.

Ja: Akira, hajde idemo negde drugde.
Akira: Zasto?
Ja: Ne sedi mi se ovde na sred puta, idemo do jezerceta.

Ustali smo i nastavili da setamo kroz sumarak, sve dok nismo dosli do jezera. To je malo jezero ispod brda iza, malo dalje od spavaonice. Sa brda se sliva potok, koji pravi vodopad, a dole malo jezero koje se suzava i nastavlja dalje da tece kao potok, kroz celi kompleks.
Prisao sam vodi i umio se, a ona je samo zbunjeno gledala ka vodopadu.

Ja: Sta je?
Akira: Davno nisam bila ovde.
Ja: Akira, ne pricaj gluposti, ovo mesto nam se nalazi iz spavaonoce.
Akira: Znam, ali, na ovo mesto godinama nisam dosla.

Pocela je da se okrece i da polako seta. Zagledala je sve, svako drvo, zbun ili cvetic je pazljivo promatrala.

Ja: Akira, a sta ti je sad? Nikada te nisam video ovakvu.
Akira: Kakvu tacno?
Ja: Pa znas, nisi ozbiljna ili hladna kao obicno.
Akira: Ne znas ti mene dobro.
Ja: A ko tebe moze da zna dovoljno dobro, kad si stalno zatvorena.
Akira: Imala je jedna osoba...

Rekla je to tako tuzno i tiho, da nisam imao srca da je pitam ko je to.

Ja: Imala je osoba. Cim si tako rekla, znaci da je nema vise. Akira, hoces li prestati da zivis u proslosti?

Negirala je glavom.

Ja: Ah...

Prisao sam joj i stao odmah ispred nje. Disanje mi se ubrzalo.

Ja: Zaboravi na proslost, ona je prosla, zivi u sadasnjosti, sa ljudima do kojima si stala. Oni iz proslosti su otisli, nema ih vise, obrati paznju na nas, na mene. Ja sam tu prvi koji zeli da ti budes dobro i da si srecna.

Opet je odmahnula glavom.

Akira: Zasto?

Zagledao sam se u njene plave oci.

Akira: Zasto ti je stalo do mene?!
Ja: Ah... Pa...
Akira: Jato izgovori!
Ja: Jel si cula za osecanje po imenu ljubav?

Klimnula je glavom.

Akira: Da, jako davno...
Ja: To osecanje me vodi, zbog njega zelim da ti pomognem.

Spustio sam se malo, posto je niza od mene.

Ja: Akira, volim te...