Alfa

deo 11

Pruzila sam Spiritovu dusu Ajsu u ruke, dok se ne pobrinem za Astralovu.
U ruci sam stvorila katanu, a drugom sam bacila Astrala u vazduh. Jedan zamah maca, bio je dovoljan da se dusa rasprsne na delice i nestane zauvek.

Hitacijeva perspektiva:

Ja: Svi ne spustajte gard! Ne dozvolite da vas demoni savladaju!
Vilijam: Hitaci! Pogledaj!

Skrenem pogled ka Vilinamu, ali ubrzo i ka demonima.

Vilijam: Oni nestaju!

U pravu je, demoni sami od sebe nestaju u vidu svetlucave prasine.

Vilijam: Sta se desava?
Ja: Mislim da je Astral mrtav.
Vilijam: Mislis da su uspeli da ga ubiju?!
Ja: Da.

Akirina perspektiva:

Ajs mi dodaje spirita, ja se peiblizavam njegovom telu i tu zadtajem.

Ja: Spirite, mnogo toga se desilo dok nisi bio sa nama, ali, ali sad si tu. Ponovo ziv i uskoro u svom telu ponovu.

Rukama pocnem da prislanjam dusu uz telo, a on pocinje da se vraca u njega.
Njegova kosa, poprimila je jarko zutu boju. Poceo je da se oslanja na noge i odupire ruke iz Rajzenovog i Šoovog stiska.
Zateturao se oar puta sa noge na nogu.
Rajzen i Šo su se odmakli od njega.

Ja: Spirite...

Pridjem korak ka njemu. U tom trenutku poceo je da dize glavu i otvara oci. Pogledi su nam se susreli. Plave oci kakve pamtim, gledale su pravo u mene.

Ja: Spirite!

Ne cekavsi odgovor, zaletim se u zabijem u nega. Osetim kako njegove ruke prelaze preko mojih ledja i priblizavaju me sto vise ka njemu.
Osecan tu toplinu, kojom je uvek zracio.
Zabila sam nos u njega, a ruke mu stavila oko vrata.

Ja: Ne verujem...

Odjedom spustio je glavu ka mom uvetu.

Spirit: Dosla si da me spases...

Toli, duboki, ostri muski glas mi je govorio na uvo. Promenio mu se glas, ali ipak nije vise ono dete od pre deset godina.

Ja: Kako ne bih?
Spirit: Sta si sve eizikovala da bi me spasila?
Ja: Nije mi bilo bitno cak i ako zivot izgubim. Dosla sam...

Suze su mi uveliko lile niz obraze.
Kako je to osetio zagrlio me je jos jace.

Spirit: Moja mala...

Jednu ruku stavio mi je na glavu peolazeci prstima kroz moju kosu.

Spirit: Vise me nista ne moze odvojiti od tebe. Ponovo sam medju zivima i ne idem nigde.

Anabelina perspektiva:

Ja: Ajse... Dobro si!

Pitam ga kad vidin da mu jedna suza padne sa obraza.

Ja: Ajse...

Bez odgovora. Pomerio se korak napred i stao mi iza ledja. Samo odjrdnom obmotao je ruke oko mog vrata i spustio glavu na moje rame.

Ja: Ajse!
Ajs: Ne pomeraj se...

Jos jace me je prigrlio.

Ja: Sta ti je...?
Ajs: Nista, samo sam srecan zbog njih. Biti pored osobe koju volis je neopisiv osecaj.
Ja: Znam, vraticemo se na Zemlju i pomocicu ti oko te devojke o kojoj si mi pricao.
Ajs: Nema potrebe.
Ja: Sto?
Ajs: Jer je ona upravo u mom zagrljaju...