Alfa

deo 3

Akirina perspektiva:
Par dana kasnije:

Ja: Jedan... Dva... Jedan... Dva... Ispravi ledja... Gore ruke...
Alfa: Ne mogu vise.

Kaze dok ispusta drveni mac na zemlju i zadihano seda dole.

Ja: Dobro, napravimo pauzu.

Sele smo na trem kuce. Ja sam legla na stranu i posmatrala oblake.

Alfa: Ah... Umorila sam se bas.
Ja: Nismo ni pocele.
Alfa: Kuku, jel cu izdrzati?
Ja: Moraces.

Iz dzepa sam izvadila papir na kome je spisak ucenika koji su prosli drugi test.

Ja: Da vidimo, ne bi bilo pozeljno da odmah dobijes da se boris sa Vilijamom, Zarom i Skajem. Oni imaju jako visoke rezultate.
Alfa: A sta pise za Ajlu?
Ja: Ajla... Ajla... Samo da je nadjem...

Okrenula sam stranu.

Ja: Aha, evo je. Pf... Nije nesto specijalno jaka. Koristi moci vetra, nije imala toliko jake rezultate na prvom testu, na drugom skoro da nije ni ucestvovala. Po ovome Skaj i Tom su obavili vecinu posla. Nema neke potrebe za brigom. Uz moje treninge, bices jaca mnogo od nje.
Alfa: Mislis?
Ja: Znam...

Iza se zaculo otvaranje vrata, a na trem je izasao Hitaci.

Hitaci: Sta je ovo, pravite pauzu?
Ja: Da.
Hitaci: Kako vam ovako ide?
Ja: Nije lose. Zalim sto se sa njoj od malih nogu nije ovako radilo.
Hitaci: Niko nije kriv za to, nisu znali ko je ona.
Ja: Znam, ali dobro, tu smo da ispravimo gresku.
Alfa: He, he, jel to zelis da kazes da cu imati jos teze treninge?
Ja: Da Alfa.
Alfa: Blago meni.

Hitaci je seo pored nas.

Hitaci: Alfa, veruj mi ,Akira i ja smo kao mali prosli mnogo gore treninge.
Alfa: Stvarno.
Ja: Da, ne znas ti sta znaci imati trening u klanu.
Hitaci: Nas je otac uvek forsirao da sve sto radimo bude perfektno, zato mi jos od malih nogu znamo da rukujemo oruzjem kao priborom za jelo.
Alfa: Ou...
Ja: Da, ali ne preterujmo. Moramo da priznamo da nasi roditelji nisu bas...
Hitaci: Nisu bas normalni?
Ja: Tako reci.

Anabelina perspektiva:
Par dana kasnije:

Akira: Stani uspravno.

Govori dok mi ispravlja ledja.

Akira: Tako, sad uzmi surikene u ruke.

Pruzi mi 4 surikena.

Ja: Sve u isto vreme da ih bacim?
Akira: Ne, prvo jedan po jedan, a onda cu te nauciti nesto vrlo zanimljivo.

Klimnem glavom i uzmem suriken u ruke.

Akira: Polako, jednu nogu pozadi, na nju se osloni. Kojom rukom pises?
Ja: Desnom.
Akira: Dobro, uzmi suriken u desnu ruku i stavi ga izmedju palca i kaziprsta.

Tako sam i uradila. Malo se odmakla od mene.

Akira: Zatvori oci. Skoncentrisi se na metu. Zamisli da je tacno ispred tebe. A onda polako otvori oci i gadjaj u centar.

Klimnem glavom i zatvorim oci.
Dobro, meta je ispred mene, mogu da je pogodim.
Otvaram oci i bacam suriken.

Akira: Odlicno.

Pogledam bolje u metu i vidim da se suriken zabio u centar.

Akira: A sad, vidi ovo.

Uzela je dva surikena u ruke. Jedan u desnu, a dugi u levu.

Akira: Sad, vidis one dve mete. Jedna je na drvetu levo, a druga na drvetu desno.
Ja: Aha.

Stala je u stav. Prekrstila je ruke i zatvorila oci. Odjednom naglo se pomerila i bacila oba surikena u isto vreme, ali oni nisu isli u te dve mete, vec ka sredini.
Mislim da joj nije uspelo... Ali sta?!
U jednom trenutku surikeni su se priblizili jedan drugome i sudarili. Odbili su se i svaki je otisao u svoju stranu.

Ja: Vau...
Akira: Mislis da mozes da ponovis?
Ja: Ako mi ponognes da shvatim kako, odna mogu.
Akira: Za to sam te i uzela iz akademije.