Alfa

deo 6

Hitacijeva perspektiva:
Dan kasnije:

Stojim i gledam ovo sestoro kako odlucno stoje i pripremaju se da otvore kapiju.

Ja: Pa, draga moja Kane, odrasli su oni. Bice njima dobro valjda.

Tigar me pogleda i udari njuskom o moju nogu.

Ja: Ah, odrasli su brzo, a vala i ja sam. Kao da je juce bilo dok sam bio ucenik ove akademije, a sad sam direktor... Vreme brzo leti. Znas, nostalgicna sam osoba. Rastuzi me kad se setim kako je sve bilo dok sam bio jos dete. Dok sam to prozivljavao nije mi bilo lepo, ali sad kad se setim detinjstva, u meni se budi sreca. Ta sreca koja te tera na plac jer znas da se ta vremena nece nikad vratiti. Sada je sve drugacije, ljudi nestaju i menjaju se. Vreme se menja. Ah...

Zasuzile su mi oci. Rukom sam prosao preko njih, ne bi li sklonio sitne suze.

Ja: Srecni dani u akademiji, dok sam gledao u svoju sestru koja je uvek bila nasmejana koliko je mogla, sa osobom koja joj je bila sve. Ali sve se menja, ja se menjam, svi se menjamo. Nismo vise deca. Napunili smo 20 godina i tezimo ka tome da zivimo svoje zivote onako kako zelimo. Zato, ne zelim da ih sprecim da ovo urade. Ako zele da umru za srecu drugih, necu ih sprecavati. Bitno mi je samo da budu srecni, da svi budemo srecni.

Akirina perspektiva:

Ja: Spremni?
Svi: Da.
Ja: Onda, da pocnemo.

Hitaci nas gleda, a Kane stoji pored njega.

Ja: Hitaci...

Pogledao je ka meni.

Ja: Ne brini, vraticemo se. Obecavam to.

Zatvorio je oci i potvrdno klimnuo glavom.

Hitaci: Verujem u vas. Srecno drustvo!

Stala sam na sredinu livade. Oko mene, u krug, stali su ostali.

Rajzen: Akira, moze?
Ja: Da.

Skupili su svu moc u ruke, a onda ruke usmerili ka nebu. Poceli su da izlaze mlazovi moci koji su se usmerili i udarili pravo u mene.

Ja: Aa!

Upijam sto vise moci.

Ja: Otvaranje dimenzinalne kapije!

Ispruzim ruku ka nebu ne bih li skupila svaki delic moci, a onda istom rukom udarim o zemlju.
Ispod mojih nogu. Pocela je da se otvara kapija u vidu plavog vrtloga. Izgledao je kao neka galaksija, koja se okrece na zemlji. Pomerila sam se kako ne bih odmah upala.

Ja: Uspelo je...

Zadihano kazem.

Ajs: Spremni, drustvo?
Šo: Da, idemo!
Ja: Da, uradimo ovo.

Svi su napravili korak napred u upali u portal, ali ne i ja, ja sam se zadrzala jos malo.

Ja: Hitaci, ovo je mozda zbogom. Molim te, cuvaj sve ovde!

Kazem, a onda i ja uskocim u kapiju.

Anabelina perspektiva:

Miris vlage i tezak vazduh. Uspavljujuci osecaj u atmosferi.
Otvaram oci, a ispred mene nadje se tamno crvena trava. Okrenem se na ledja i pogledam u nebo isto te boje.
Okrecem glavu na levo i desno, vidim ostale kako isto ovako zbunjeno leze.

Ajs: Drustvo, dobro ste?
Midori: Da, ali ovo mesto...
Šo: Ovo mesto je uzasno.

Rukama se odgurujem i pridizem u sedeci polozaj.

Rajzen: Akira, tvoja kosa. Posivela je.

Stavila je ruku na svoju glavu i prinela ocima pramen.

Akira: To bi trebalo da bude dobar znak.