Alfa

deo 8

Svice. Nebom ovladavaju zute i razne nijanse plave boje. Ptice prolecu i crvkucu, a mi pacenici, jedva se dovlacimo do mesta gde smo trebali da imamo trening.
Stajemo u trougao i pokusavamo da pogledamo jedni druge, ali nase preumorne oci se sklapaju.

Fiona: Dobro jutro...
Ja: Dobro...

Zastala sam, glava mi je klonula.

Juma: Ovo nije u redu sto nam rade.
Ja: Znam...
Fiona: Jel ste ga poslusali? Jel ste doruckovali?
Juma: Ne pitaj, krce mi creva sve vreme, nisam ni vecerao.
Ja: Nista nisam jela. Sto pitas?
Fiona: Ma, nista samo pitam.
Juma: Ma sigurno, priznaj, jela si.
Fiona: Dobro, jesam...

Seli smo na travu i cekali trenera.
Vec duze vreme ga nema. Odavno je proslo vreme za koje smo se dogovorili.

Juma: Nema ga...
Fiona: Mislite li da je zaboravio?
 
Svi zajedno smo uzdahnuli.

Ja: Vala, kakav je to trener koji se ne pojavljuje na prvom treningu?!

Ustala sam i odlucno stala ispred nji dvoje.

Ja: Znate sta, kasnio je juce, kasni danas...
Fiona: Ana...
Ja: Ako se nastvi necu to trpeti!
Juma: Anaaa....
Ja: Sta je? Nema ga! Mi sedimo ovde i gladujemo, a on, ko zna gde je!
Juma: Ana, iza tebe...
Ja: Ha?

Izbecila sam facu.

Ja: Iza mene je, jel da?

Uplaseno su klimnuli glavom.
Okrenula sam glavu iza sebe. Polako, uplaseno i ostro. Zubi i oci su mi bili razrogaceni.

Ja: A, treneru, dobro jutr..tr..o...
Ebisu: Khm...

Okrenula sam se cela ka njemu i vratila par koraka u nazad.
Prisla sam Fioni i Jumi koji su u tom trenutku ustali.
Trener je stajao nasmejan ispred nas.

Fiona: Dobro jutro Treneru!
Ebisu: Ah... Trener... Ne svidja mi se takvo ime...

Nasi izrazi lica su se promenili. Zbunjeno smo pogledali u njega.

Ebisu: Posto smo u donekle tradicionalnoj akademiji, vama i meni bi bilo lakse da me zovete po starom jeziku, pa bi onda trener bio sensei...

Smoreno smo se medjusobno pogledali.

Fiona: Znaci Ebisu Sensei?
Sensei: Moze. Ah, da, sad trening.

Iz dzepa je krenuo da vadi nesto.
Zagledali smo se u njega.
Izvadio je...
Am...

Juma: Zvoncici?
Sensei: Da.

Nasmejao se na nasu reakciju. Zadrmao je zvoncicima i oni su zazvonili.

Fiona: Sta s time da radimo?
Juma: Da ga okacimo o rep.
Ja: Nemamo repove...
Juma: To se samo tako kaze...

Lupio se rukom po celu.

Sensei: Ne, ovo je potrebno za jos jedan test.

Ja: Test? Ali prosli smo vec test.
Sensei: Mozda, ali ja imam dozvolu da vas oborim kada god ja hocu s ispita.
Fiona: Ne biste!
Sensei: Da bih. Dobro obratite paznju! Ako padnete danas, vracte se na pocetak!
Juma: Ali sta uvopste trebamo da radimo?
Sensei: Da mi uzmete ove zvoncice.
Fiona: Ali Sensei, drzite samo dva zvonceta, a nas je troje.
Sensei: Tako je, pa jel zakljucujete nesto u vezi toga?
Mi: Ne! Niste valjda ozbiljni?!
Sensei: Opa, shvatili ste. Da, onaj koji ne uzme zvonce, bice oboren. Imate vremena do podneva da mi ih uzmete. Ko ne uspe, vec zna sta se desava. A da, i za kaznu ce biti vezan za drvo i gledace drugo dvoje kako jedu.
Juma: Stani, ovo je bizarno! Nije nam receno da imamo test opet!
Sensei: Nisam vam juce rekao?
Mi: Ne!
Sensei: Zaboravio sam.
Ja: Ah... Pa drustvo, nemamo izbora. Makar mislim da nije tesko.
Sensei: Mislis?
Ja: Da!
Sensei: Onda, pokusaj da uzmes zvonce.

Zakacio ih je na dzep pantalona.

Ja: Nema problema!
Fiona: Ne! Ana, cekaj!

Sta da cekam?
Zaletela sam se u Senseia. Pokusala sam da ga sto jacim udarcem pesnicom pogodim. Gadjala sam u glavu, ali svaki moj udarac je on uspeo da preusmeri i blokira.
Otskocio je malo vise ispred mene.

Sensei: Jel je to sve sto mozes?
Ja: Nisam ni krenula.

Iz torbice na desnoj nozi sam  izvukla noz i krenula njime na njega.
Opet je izbegavao svaki moj napad.
Vala neces! Mogu da te pogodim!
Od svakog udarca je isao u stranu.
Znam.
Napad od pozadi.
Umesto u njega, preusmerila sam svoj sledeci napad i dosla iza njegovih ledja, s uprtim nozem u njih. Krenula sam da ga zabodem, ali...
Nemoguce?!
Nestao je!
Sta?! Gde je?!
Od jednom, osetila sam stisak na rukama. Sta se desilo? Nisam videla?
Oko mene je letela prasina. Kako se spustila, mogla sam da vidim u kakvoj sam situaciji.
Iza mene stajao je smireno, Sensei. Drzao je moju ruku okrenutu, tako da je noz bio usmeren u moju glavu od pozadi.

Sensei: Sto bi rekao sad Itan, jos uvek ste mladice pasulja.