Alfa

Poglavlje 4: Osoba iz proslosti

Anabelina perspektiva:
Dve nedelje kasnije:

Barijera je uspesno postavljena, nakon njenog stvaranja, nije se pojavio ni jedan demon. Sve je bezbedno i za nase olaksanje, mozemo da ostajemo koliko god zelimo napolju.
Na zalost, taj dogadjaj se nije najbolje zavrsio za Carska Cudovista. Svo petoro su pali u nesvest i nisu se budili par dana.
Prva koja je otvorila oci, bila je Akira, ali desilo se nesto jako cudno kada se probudila. Ja znam za to jer sam se u tom trenutku nasla u njenoj i midorinoj sobi u ambulanti. Direktor mi je rekao da bi posle dva dana trebali da se probude i ja sam onda taj dan cekala.

Dva dana nakon podizanja barijere:

Ja: Direktore!

Vikala sam dok sam trcala kroz hodnike ambulante.
Direktor je hodao tuda jako nervozno.

Ja: Jel su se probudili?

Stao je u mestu i odmahnuo glavom.
Dotrcala sam do njega.

Ja: Jel smem da udjem?

Pitala sam dok sam pokazivala na vrata Akirine i Midorine sobe.

Direktor: Naravno.

Otvorio je vrata i ja sam usla. Njih dve su nepomicno lezale. Prozor u sobi bio je otvoren, a vetar je kovitlao zavesu.
Vrata prostorije su se zatvorila, a ja sam dosla do prozora. Pomerila sam zavesu iza prozora, kako ne bi bezala i letela svuda.
Nikada do sad, nisam videla Akiru, sa nekim opustenim izrazom lica, kao sad dok nema svest. Uvek je ozbiljna, a i ne bi ona mogla dugo da miruje ovako.
U sobi su se nalazile i dve stolice. Uzela sam jddnu i sela pored Akirinog kreveta. Sela sam u turski sed i otvorila knjigu, koju sam ponela sa sobom.
Tako sam sedela i citala narednih par sati, bez prestanka. Kasnije mi je vec glava pocela da klone.
Spustila sam knjigu na pod i istegla se. Bacila sam pogled na Midori i Akiru. Primetila sam da se Akirin izraz lica peomenio. Namrstila se.
Da li je budna? Jel se vratila k sebi?

Ja: Akira?

Tiho sam pitala i polako ustala sam stolice.
Od nje nisam dobila odgovor.

Ja: Akira?

Ponovo sam je zapitala, a njen izraz lica se ponovo promenio. Vise nije bila namrstena, lice joj se opustilo.
Prisla sam joj i stavila joj ruku na rame.

Ja: Hej...

Kako sam to izgovorila, ona je naglo otvorila oci. Bile su crvene, nikada ih nisam videla da su bas ovako crvene kao sad.
Pomerila sam se od nje, a ona se podigla rukama. Bez i jedne reci se uspravila u sedeci polozaj. Stavila je jednu ruku na svoje desno oko.

Ja: Akira? Budna si.

Nije se okretala ka meni.

Ja: Hej, jel si dobro?
Akira: Ne.

Konacno je progovorila.

Ja: Ne?

I nakon toga nisam dobila od nje ni jedan odgovor. Pozvala sam direktora, a on medicinske sestre.
Do kraja dana sva Carska Cudovista su se probudila, ali niko na jeziv nacin kao Akira. Nisam kasnije ni saznala zasto je rekla ono ne. Sve je bilo u redu sa njojm, ne vidim razlog zasto joj ne bi bilo dobro.