Alfa

deo 19

Mama: Molim?! Kako?! Kako si uspela, tvoj otac i jasmo pokusavali godinama i nismo uspeli.
Ja: Znam, znam. Pa slusaj sve je pocelo kada sam po prvi put trebala da aktiviram svoje moci na casu. Sve u svemu, izgubila sam kontrolu i moja vatra je pocela da se siri svuda po meni. Nisam mogla da kontrolisem svoje ponasanje. Ali u jednom trenutku, pojavila se najbolja ucenica akademije i zaustavila me.
Tata: Najbolja ucenica?
Ja: Da, Akira Namikaze.
Mama: Viktore? Klan Namikaze?
Tata: Ni ne cudi me sto neko iz njihovog klana ide u tako visoku skolu.
Ja: Dobro, posle o tome, mogu li da nastavim?
Mama: Da, mila izvini.
Ja: Zaustavila me je na neki, meni nepoznati nacin. Posle toga sam jedno sat vremena bila u nesvesti. Za to vreme ona je usla u moja secanja i moju proslost.
Tata: Usla u tvoju proslost?
Mama: Sigurno je nosilac Carskog Cudovista, niko sem njih ne moze to da uradi.
Ja: Tako je, ona je gospodarica Tamnog Andjela. Sve jedno, ja sam se pojavila na dan kada se okoncao Rat vatre i vode.
Tata: U pravu je.

Klimnula sam glavom.

Ja: Da. Nekoliko sati pre mog pojavljivanja na pragu, ja sam se nalazila u glavnoj kuci klana Salamander.
Tata: Molim?!

Zakasljao se.

Ja: Da, tako je. Bila sam skoro rodjeno dete glavne grane porodice. Moji pravi roditelji su poginuli u tom ratu, ali ne i ja. Mene je jedan clan sporednih grana doneo do ove kuce, a nedugo zatim i njega su ubili.
Tata: Ana?! Dete, da li si sigurna u to sto govoris? Malo je...
Mama: Tata zeli da kaze da je to malo cudna prica, posebno zato sto niko iz klana nije preziveo.
Ja: Nije, ja sam! Ja sam prezivela, vidi imam i dokaz!

Podvrnula sam rukav i pokazala joj obelezje zmaja na ramenu.

Mama: Ne mogu da verujem, Viktore!

Tata je zamisljeno gledao u moj znak.

Ja: To je obelezje Vatrenog Zmaja, Carskog Cudovista klana Salamander.

Tata: Stani, Ana! Polako, sve do sad bih mogao da prihvatim, ali ako imas taj znak, to znaci da si naslednik Carskog Cudovista.
Ja: Da, tako je. I jos nesto.
Mama: Ima jos?
Ja: Da, moje ime.
Tata: ovo je sve mnogo za mene, glava mi puca.

Pozvao je Elizu i rekao joj da mu donese casu vode i lek protiv glavobolje.
Ona mu ga je spremila, a kada je on popio lek, nastavila sam.

Ja: Moje pravo ime je Alfa.
Mama: Alfa?
Tata: Cudno ime.
Ja: Pa znate da se clanovima klanova dajudrugacija imena.
Mama: Znam, ali mila, shvati, tati i meni je bilo jako tesko kada si ti otisla u akademiju, a zamisli tek kako nam je sada kad si dosla na jedan dan kuci i to s takvim vestima.
Ja: Znam mama, govorim vam istinu.
Tata: Verujemo ti, ali trebace nam vremena da se priviknemo da smo u stvari usvojili dete iz klana, koje je jos i nosilac Carskog Cudovista.
Ja: Shvatam.
Mama: Pa, kako zelis da te zovemo od sada, Ana ili Alfa.
Ja: Ana, to je ime kojim ste me uvek zvali i nek tako ostane za sad.
Mama i tata: Dobro.

Uzdahnuli su par puta.

Tata: Bolje idi da se spremis za misiju.
Ja: Dobro.
Mama: Nego, kakva vam je misija?
Ja: Moramo da drzimo cist centar, dok ce druga Caraka Cudovista postave zastitnu barijeru oko akademije, grada i okoline. Postavljaju je zbog nekih komplikacija, koje su se dogodile neposredno pred ispite.
Tata: Aha. Sta se desilo pre ispita.
Ja: Ne znaju tacno ni direktori drugih akademija. Naime, pojavio se demon van Tamnog Casa i jos jedan nepoznati beli nindza koji je komunicirao s demonom.
Mama: Ju, stvarno?
Ja: Da. Zato su odlucili da podignu barijeru, da se to ne bi ponovilo tokom ostatka ispita, jer su ti demoni, zvani Horori, mnogo jaci nego oni uobicajeni.
Tata: Shvatam. A ti bi mogla da ides da se spremas.
Ja: A, da! Vidimo se ujutru.

Otrcala sam do svoje sobe.
Fiona me je cekala vec spremna.
Iz torbe, koju sam ponela iz akademije, sam izvadila crveni gornji deo uniforme i obukla ga.
Obukla sam crne helanke i za desnu nogu sam vezala torbicu u koju sam stavila noz. Za desnu ruku sam zakacila narukvicu za magiju i vezala sam kosu u visoki rep.

Fiona: Spremna si?
Ja: Jesam.

  Izasle smo ispred kuce. Tu su nas vec cekali Juma i Sensei.

Sensei: Pa, mozemo krenuti ka centru?
Mi: Da!

Do centra peske nam je trebalo nekih 15-ak minuta.
Jos samo malo pa ce poceti Tamni Cas.
Stojimo na trgu u centru. Nigde nikoga. Nema ljudi, jedino se okolo setaju psi lutalice.

Sensei: Spremite narukvice i oruzje. Mora ova regija biti cista do podizanja barijere.
Mi: Jasno, Ebisu Sensei!

I od jednom, nesto je puklo. Nebo kao da se prepolovilo. Iz pukotina na njemu je pocela da se siri crvena boja. Ubrzo celo nebo i mesec su postali crveni, oblaci tamni i poceli su da se cuju urlici demona.