From England with love 💚

58.

"Naravno. Cim budem imala dostupne nove informacije, javit cu ti.” - zavrsila je razgovor i odlozila telefon pored sebe. Nicolas je imao neke nove ideje povodom Heleninog projekta sa Hazardom, pa je zamolio Aleksandru da provjeri odredjene detalje oko svega toga.

Sjedila je u dnevnom boravku pored kamina, razmisljajuci o onome sto joj je Helena rekla. Bila bi dvolicna kada bi rekla da nijednom otkako se razisla s Dejanom nije pomislila na opciju prihvatanja Chelzijeve ponude, ali opet, nije mogla sa sigurnosu reci da je to bilo ono sto je zaista zeljela.

Ono sto ti zaista zelis je da se vratis u Liverpool - javio joj se izdajnicki glas u glavi. Prevrnula je ocima sama na svoje misli. To vise nije bila opcija i nije joj bilo jasno zatsto je opste jos uvijek razmisljala o tome. Ali, znala je ona vrlo dobro zasto. Zato sto nije mogla da preboli. Nije mogla jos uvijek da svari cinjenicu da je Dejan bio toliki gad.

Da, pred drugima se pravila kao da je sve uredu, izgledala je kao da je nista ne dotice. Ali, samo je ona znala da se svaku noc uspavljivala suzama a budila sa nadom da ce na telefonu ugledati njegov poziv ili poruku u kojoj ce pisati da je bio kreten i da zeli da se stvari vrate na staro. Ali, skoro petnaest dana nakon, nista se od toga nije desavalo. I s tim joj je bilo jasno da kod Dejana emocije nikada nisu bile iskrene, cim je mogao sve ovo dozvoliti.

Jutros kada se probudila i ugledala svoj odraz na ogledalu, ostala je blago sokirana. Umorno mrsavo lice, upale oci i jako izrazeni podocnjaci su je docekali na ogledalu. Stala je na vagu koja se nalazila odmah ispod umivaonika i vidjela da je za petnaestak dana smrsala pet kilograma.

To joj je bio poziv za budjenje. Morala je doci sebi, morala se trznuti ako je mislila nastaviti zivjeti i biti zdrava. Da, tuga i stres su joj uvijek u zivotu prouzrokovali mrsanje i znala je da su to bile krajnje granice, prije nego stvari postanu isuvise ozbiljne po njeno zdravlje.

“Aleksandra?” - cula je Mateov glas i trznula se. Pogledala je u njega. Mateo je stajao pored kauca na kojem je ona sjedila i upitno gledao u nju.

“Oprosti, nesto sam se zamislila.” - rekla mu je.

“Vidim ja, ispricah se sam sa sobom.” - rekao je i nasmijao se. “Pitao sam te hocemo li naruciti nesto za jelo? Helene nece biti do veceras, a mene je trening toliko izmorio, ne da mi se nigdje ici.”

“Naruci ti sebi” - rekla mu je. “Ja nisam gladna.”

“Vec si jela?” - pitao je.

“Nisam nista, ali nisam gladna.” - dodalaje Aleksandra. Pomislila je u trenutku zasto mu nije rekla da je nesto pojela, jer je znala da ce joj sad drzati pridike oko toga, ali joj je ocito danas jezik bio brzi od pameti.

“Aleksandra, cetiri je poslijepodne.” - rekao joj je Mateo ozbiljno. “Moras nesto jesti.”

“Nisam gladna” - ponovila mu je, ovaj put za nijansu ostrije.

“Vidi, imas opciju da mi kazes sta bi mogla pojesti pa da to narucim. Ili da ja narucim nesto po svom. Ali jest ces kako god okrenes, makar te ja morao na silu hraniti.”

“Izvini, kad si mi ti postao mama?” - pitala ga je.

“Sve dok ne budem vidio da si bolje i da si ona stara Aleksandra, bit cu ti i mama i tata i baba i deda i komsija i nutricionist i sve sto bude trebalo” - odgovorio joj je ozbiljno. Aleksandra nije bas mogla da razluci da li je ovo Mateo sam od sebe govorio ili je radio po Heleninim instrukcijama.

“Dobro, naruci mi neku piletinu” - popustila je na kraju. “I samo da se zna, ovo radim protiv svoje volje”

“Bas me briga” - dodao je Mateo. “Sve dok radis, ne zanima me kako.”