Nothing is impossible ( Neymar's ff - Croatian )

5. No

Jessica's POV

Hodala je prema meni polako, a ja sam samo išla unazad istim korakom. Govorila sam joj da stane i da me pusti dok nije gurnula ruku u torbicu. Nešto je tražila, nisam znala što. Polako je počela vaditi – pištolj. Počela sam ubrzano disati, srce mi je tako jako udaralo, koljena su mi klecala, oči su mi se polako sklapale, a ja sam gubila svijest, no nisam dala. Moram izdržati. Pokušavala sam pobjeći nekuda, ali bojala sam se, znam da je u stanju pucati.
'' Stani! Imaš dva izbora: prvi – otići ćeš odavde, zaboravit ćeš na ovaj život i nikada se nećeš vraćati. Ili drugi: nećeš učiniti ništa, a ja ću te ubiti. Pa ti biraj. '' - rekla je Bruna i nasmijala se.

'' U redu. '' - rekla sam. Začuđeno me pogledala.

'' Ono prvo. '' - rekla sam, a ona se opet začudila pa se nasmijala. '' Ali Neymar ide sa mnom. '' - uzvratila sam osmijeh, a ona se uozbiljila. Podivljala je, ono - skroz. Prišla mi je i ošamarila me nakon čega sam pala. 

'' Glupačo! '' - povikala sam oslonivši ruku na lice gdje me udarila. 

'' Tako ti i treba. '' - namrgođeno je povikala i uperila pištolj u mene. 

'' Ne! '' - sklopila sam oči. Začuo se snažan pucanj. Brzo sam otvorila oči i ugledala Oscara ispred sebe. Brzo sam se ustala i uhvatila ga za ruku. Pogledala sam ga u oči koje su sjajile. Oči pune suza. '' Oscar! '' - pogledala sam ga i pomilovala ga po licu. Nije bio u stanju ni pomaknuti pogled. Spustila sam glavu i vidjela njegov krvavi dlan na prsima. Pao je. '' Oscar! '' - ponovila sam, puno glasnije.  '' Zovi hitnu! '' - povikala sam pogledavši Brunu. Nisam mogla zaustaviti suze koje su mi neprestano tekle niz obraze. 

'' Zašto bih? '' - podigla je obrvu i okrenula se. 

'' Bruna! '' - povikala sam, ali se nije osvrtala. Otišla je. Brzo sam uzela mobitel i nazvala hitnu. Sve sam im objasnila.

'' Jess... '' - začula sam Oscarov glas. Jedva je otvarao usta. 

'' Nemoj! N - nemoj govoriti.. '' - zamuckivala sam. '' Sada će doći hitna. '' - rekla sam. Sklopio je oči. 

Neymar's POV

Valjao sam se po kauču ne znajući što da radim. Sjetio sam se da bih mogao nazvati Jessicu. Napokon se ne bojim nazvati ju. Čim sam započeo poziv odmah se javila.

'' Neymar!? '' -Ispalila je odmah ko iz topa, a glas joj je drhtao.

''Jessica? Je li sve u redu? '' - zabrinuto sam pitao.

'' Ne... '' - rekla je tiho i zastala. '' U bolnici sam, Bruna je... '' - ponovno je zastala.

'' Što? Što je Bruna? '' - pitao sam.

'' Ja sam kriva za sve! Bruna... Ona je došla... K - kod mene i...I izvadila je pištolj i - i onda je došao Oscar i sve se desilo tako brzo...'' - zamuckivala je pa sam ju jedva razumio. 

'' Jessica što je bilo? '' - brzo sam se ustao i izašao iz kuće. Sjeo u auto i sačekao da Jessica odgovori.

'' Bruna... Pucala je u mene, ali...Ali pogodila je Os...Oscara. '' - rekla je pa zaplakala. Cijeli svijet mi se srušio pred očima. Nije moguće. To nije istina. Ne može biti.

'' Gdje si? U kojoj bolnici?! Kako je on? '' - pitao sam gomilu pitanja. Nemam pojma kako sam ih uopće uspio izgovoriti.

'' Tu... U centru. Ne znam kako je. Ništa ne govore, ali nije dobro. Jako je krvario i...I...'' - opet se rasplakala. Brzo sam upalio auto i krenuo prema bolnici.