Nothing is impossible ( Neymar's ff - Croatian )

19. Ibiza

Jessica's POV [u Barceloni]

Sjedila sam na kauču i jela onaj fini Marcelin puding gledajući neki crtić na TV–u. Neymar je sjedio na fotelji desno od mene i radio isto. Danas bih trebala spremati kofere pošto sutra idemo na Ibizu. Ne razumijem koji je užitak pet godina ići ljetovati na isto mjesto, ali dobro, bolje da se ne miješam.

''Neymar, ja moram na ultrazvuk za tjedan dana.'' – rekla sam sa žlicom u ustima. Prvo je šutio, a onda sam čula zveckanje žlice koju je bacio u zdjelicu. Pogledala sam ga, a on je gledao u mene nakrenute glave.

''Sad mi to kažeš?'' – raširio je ruke. Slegnula sam ramenima. ''Dobro, naći ćemo nekog tamo.'' – rekao je i nastavio jesti.

''Ne!'' – pobunila sam se.

''Još se i buniš!'' – uzvratio je podignutih obrva.

''Ne! Ja hoću svog doktora u Barceloni.'' – durila sam se. Dugo je zurio u mene.

''Ideš tamo.'' – rekao je i nastavio jesti.

''Neću.'' – nadurila sam se. ''Ili tu, ili nigdje. I uostalom, na Ibizi doktori mogu biti samo zgodni.'' – rekla sam iščekujući reakciju.

''Dobro, tu ćeš ići.'' – rekao je, a ja sam se nasmijala.

Pojela sam puding i ostavila zdjelicu na stoliću ispred sebe. Pokupila sam mobitel s kauča i ustala se krenuvši na kat. Hodala sam stepenicama i dopisivala se s Antonellom. I oni idu s nama, ako nisam spomenula. Logično da se likuša spremila još u Paragvaju... Urugvaju, gdje god da smo bili.

Izvadila sam kofer i otvorila ga. Izgledao je preveliko, ali nisam našla manji (kasnije sam shvatila da mi ni to nije dosta). Povadila sam sve šorceve iz ormara i pobacala ih u kofer. Oni su zauzeli trećinu. Možda polovinu. Nakon njih sam posložila majice na bretele, pa majice kratkih rukava, pa košulje, i na kraju – nije ostalo mjesta za haljine, odlično! Iako ću ih vjerojatno morati obući; ili će mi ih Antonella posuđivati, ili ću ih morati kupiti na Ibizi. Zatvorila sam kofer, i to jedva, te izvadila veliku sportsku Neymarovu torbu. Bila je ljubičasta sa zelenim Nike znakom, prugama i patentom i bila mi je tako predobra. Nagovorit ću ga da je nosim na plažu, za grad je ipak prevelika. U nju sam strpala par haljina i još par majica, pošto sad imam dovoljno mjesta. Iznad sam stavila donje rublje, na to kupaće kostime i onda je i ova bila puna.

Ustala sam se i shvatila da je prošlo skoro sat vremena. Spustila sam se u boravak i vidjela Neymara kako spava na fotelji sa zdjelicom u krilu. Nasmijala sam se i produžila u kuhinju. Marcela je spremala večeru.

''Marcela,'' – započela sam i vukla se do frižidera, ''kad će biti gotovo?'' – pitala sam bezvoljno.

''Ne znam, sat vremena otprilike.'' – rekla je i užurbano hodala amo–tamo po kuhinji. Otvorila sam frižider. Što god je bilo unutra, danas sam već jela.

''A što ćemo jesti?'' – pitala sam. Pazila sam da nema nož u ruci dok je ispitujem jer prema njenom raspoloženju – vrlo rado bi ga bacila na mene.

''Tijesto.'' – odgovorila je mrzovoljno. Ušutjela sam nakon toga. Zazvonio mi je mobitel – Julia.

''Halo?'' – javila sam se.

''Ej! Idemo večeras u grad?'' – pitala je.

''Neymar me neće pustiti.'' – zakolutala sam očima i zatvorila frižider.