Nothing is impossible ( Neymar's ff - Croatian )

39. Is it love?

Jessica's POV

Zalupila sam vratima i prasnula u plač. Sada traži oprost, sada? Mobitel mi je počeo jako vibrirati, imala sam osjećaj da će eksplodirati. Nekako sam ga dohvatila i otključala.

'' Kozo! ''
'' Ajme, jadna ti.. ''
'' Pa zašto se ne ispričate jedno drugome? ''
'' I gotovooo! ''

Stizale su Julijine poruke, jedna za drugom. Sve sam joj seenala i krenula baciti mobitel pa zastala. Sjetila sam se, sjetila sam se one noći. Da, kada sam razbila mobitel. Sjetila sam se nesreće. Pa daj, mi smo i dijete trebali imati. Suze su krenule bez prestanka. Pa što da sam još trudna? Bože, trebali smo roditelji postati, a gle nas sada. Kakvi bi mi to roditelji onda bili? Uzdahnula sam i pustila mobitel na kauč i shvatila da imam poziv. Od mame? Odmah sam se javila.

'' Halo? '' - javila sam se.

'' Jessica, jesi li ti normalna?! '' - odmah se izderala. 

'' Mama... '' - započela sam i uzdahnula. 

'' Pa dobro, jesmo ti mi roditelji ili što?! '' 

'' Jeste mama, jeste. '' - kolutala sam očima.

'' Što ja onda to vidim u novinama?! '' - i dalje se derala.

'' Ništa. '' - uzdahnula sam, '' Znaš... da svašta oni pričaju. '' - prebacila sam se u sjedeći položaj.

'' Znači, to nije istina? To... za Ronalda? '' - upitala je. Malo sam se zagledala u prozor misleći o svemu. 

'' Ne. Nije istina. '' - rekla sam teška srca, stvarno joj ne volim lagati, ali i tko zna što bi tata napravio Neymaru da sazna istinu. 

'' Je l' tata zna? '' - pitala sam.

'' Ne. '' 

'' Nemoj mu ni govoriti, znaš njega. '' - rekla sam.

'' Znam, nisam mu zato ni rekla. '' - smirila je ton, a ja sam kimnula glavom.

'' Okej. '' - tiho sam odgovorila shvativši da nije vidjela moju potvrdu. 

'' Moram ići, hajde. I javi se nekada, jasno?! '' - opet je zakreštala. 

'' Da, mama. '' 

'' Baj! ''

'' Ciao. '' - prekinula sam i spustila mobitel na kauč. Želim se ubiti. Uzet ću žilet i prerezat si žile. 

Neymar's POV

Ne, ne, ne. Budalo! Što mi je ovo trebalo u životu? Ako se sada ne ubijem, nikad neću. A da opet pokucam? 

Stajao sam ispred apartmana i razmišljao. Možda nije zaključala vrata? Došao sam do vrata i povukao bravu te lagano otvorio vrata. Ušao sam unutra, a Jessica je stajala ispred kauča, meni okrenuta leđima. Srce mi je ubrzalo, toliko toga mi se vrtjelo u glavi u tako malo vremena. Htio sam se okrenuti i pobjeći, mislio sam da nemam snage, da ću sada sve uprskati, a onda sam je samo želio dotaknuti, zagrliti, osjetiti njen dodir, njene usne, njen miris. Jer to je bilo ono što mi je trebalo, ono što me držalo na životu. Trebala mi je kao čovjeku zrak, vampiru krv, narkomanu droga.