Nothing is impossible ( Neymar's ff - Croatian )

18. Of course

Jessica's POV

Prošla su već tri tjedna u ovom glupom Urugvaju s glupim serijama i TV programom. Uglavnom smo od popularnih žena ostale samo Anto, Julia i ja. Ostalo je još samo finale između Brazila i Argentine, i to večeras. Julia je odlučila ne ići na utakmicu zbog ''mržnje između Brazilaca i Argentinaca''. Boji se da je neki ludi fan ne napadne na tribinama ili nešto. Nije da sam je slušala. Anto se složila, ali je ipak to jače od nje pa je odlučila ići sa mnom na utakmicu, a Thiaga ostaviti s Juliom. 

Bili smo u Julijinoj sobi (Antonella, Julia i ja) i kartale uno čekajući da se dečki vrate s treninga. Bacila sam zadnju kartu iz ruke i time pobijedila pa se naslonila na fotelju. Antonella i Julia su se nastavile boriti za drugo mjesto. 

''Jesam se ja udebljala?'' – namrgodila sam se oslonivši ruke na trbuh.

''Ne... Nikako... Nisi...'' – počele su govoriti u isti glas malo gledajući u mene, malo jedna u drugu. Pogrdno sam ih pogledala.

''Malo..'' – rekla je Julia pokazavši to 'malo' prstima.

''Da, skroz malo.'' – kimnula je Antonella pogledavši me. Zakolutala sam očima i oslonila glavu na dlan pa nastavila pratiti 'burnu' igru između Anto i Julie. 

Julia je pobijedila za par minuta, a onda smo morali sačekati još toliko minuta da se Anto odljuti i razmislimo što ćemo dalje raditi. 

''Ja imam ideju.'' – podigla sam ruku i mahnula te pridobila njihove poglede. ''Hajmo mi - u kuhinju jesti.'' – rekla sam i ponosno se naslonila.

''Antonella?'' – pitala je Julia pogledavši je. Anto je samo slegnula ramenima. ''Okej.'' – uzdahnula je Julia i ustala se, za njom i Anto, a na kraju zadovoljna ja. 

''Koliko je sati?'' – pitala sam dok smo hodale hodnikom prema liftu. Antonella je ispružila ruku i pogledala na sat. 

''Dvadeset do jedanaest.'' – rekla je kratko.

''Taman na doručak!'' – pljesnula sam rukama, a ona se nasmijala. Julia je stisnula tipku nakon čega se lift odmah otvorio. Ušle smo unutra, a Julia je opet tipkala. Nakon desetak sekundi, lift je stao, ali se vrata nisu otvarala.

''M – mislim... da se lift zaglavio.'' – rekla je Antonella i sjela uz ogledalo lifta. Bogme je bila rastresena.

''Super, možemo se slikati dok ga ne srede!'' – nasmijala sam se i izvadila mobitel iz džepa.

''Kako će ga srediti!?'' – izderala se Antonella. Uzdahnula sam i krenula pritisnuti gumb sa zvoncem.

''Ne!'' – povikale su obje u isti glas prije nego što sam ga pritisnula. Stresla sam se. 

''Majko moja!'' – oslonila sam dlan na prsa.

''Tko zna za što služi taj gumb!'' – mlatila je Julia rukama.

''Za pomoć, upravo u ovakvim slučajevima.'' – kimnula sam i ponovno ga krenula pritisnuti, a one su me ponovno zaustavile. ''Ljudi, što nije u redu s vama? Zar hoćete ovdje ostati dok netko izvana ne shvati da smo tu?'' – živčano sam govorila dok su one stajale prekriženih ruku. Uzdahnula sam i napokon pritisnula gumb.

Nakon nekih pola sata, došli su ti tehničari... majstori, što god da jesu, da bi popravili lift. Radili su tek nekih pet minuta. Svaka od nas je sjedila u jednom kutu lifta. Slikala sam nas, naravno, i stavila na Instagram, naravno. Sjedile smo svaka u svojem kutu, tipkajući svaka po svojem mobitelu dok moj nije zazvonio – Neymar. Javila sam se.