Nothing is impossible ( Neymar's ff - Croatian )

3. Return

Neymar's POV

''Ima tu kakvih pizzerija?'' – upitala je Jessica hodajući gore-dolje po hodniku dok sam se ja pokušao odmoriti što je uz Jessicu bilo nemoguće.

''Nema.'' – promrmljao sam stavivši kapu preko lica.

''Fast fooda?'' – uporno je ispitivala.

''Jessica, u vili smo koja praktički stoji u moru, okruženi smo vodom i tu i tamo kojom vilom i nema nikakvih pizzerija, fast fooda, restorana i sličnog zato me molim te ostavi da se odmorim jer se noćas nisam naspavao.'' – nabrajao sam i promatrao ju kroz otvor na kapi.

''A živjet ćemo od ljubavi? I nisam ti ja kriva što nisi spavao.'' – rekla je prekriženih ruku. 

''Pa ti bar uvijek govoriš da možemo živjeti od ljubavi i biti zauvijek lijepi, mladi, zgodni i plodni. I da, kriva si.'' – uzvratio sam i okrenuo se na drugu stranu kauča pa zabio glavu u naslonjač. 

''Dobro! Idem van, i ako nađem neki restoran ili bar, odmah ćeš se ustati i idemo tamo.'' – mahala je prstom i izletjela iz kuće. Sad više ne stignem zvati vojsku da bombardiraju onaj kafić na plaži, je li tako? Okej, imam sada par minuta da se odmorim, trebat će njoj duže da shvati da je to kafić, a ne hrpa sjena (što bi bio krov kafića).

Taman sam lijepo usnuo kada me probudila Jessicina dreka. 

''Pa da si me doveo u pustinju, bilo bi nečega!'' – zaderala se i bacila se na kauč preko puta ovog na kojem sam ja ležao. Okrenuo sam glavu prema njoj maknuvši kapu s lica i počeo se kesit kao manijak. Ne mogu vjerovati da ga nije skužila. 

''Što? Što je smiješno?'' – upitala je zbunjeno ogledavajući oko sebe. 

''Ništa, ništa...'' – uzvratio sam nabivši glavu u jastuk i nastavio se smijati. Nakon par sekundi, kada sam se smirio, ustao sam se i uhvatio je za ruku. Došli smo do kuhinje, a zatim izašli na drveni balkon. Okrenuo sam se prema plaži i uperio prst u onaj kafić.

''Znaš, dvoumila sam se...'' – započela je. 

''Siguran sam da jesi.'' – prekinuo sam ju i nasmiješio se. Okrenuo sam se i krenuo natrag u vilu.

''A jesi znao da u moru ima riba?'' – trčkarala je za mnom. 

''Ne, Jessica, mislio sam da u moru ima kolača.'' – rekao sam sarkastično. 

''Ma joj, dobro, nisam to mislila. Ima onih velikih plosnatih s tankim repom.'' – kolutala je očima.

''Pazi da ne dobije noge pa te pojede po noći.'' 

''Uh... ček, to je moguće?'' – upitala je zbunjeno.

''Naravno, pa samo je tebe čekala da dođeš pa da te pojede.'' – rekao sam došavši do kuhinje te tamo sjeo na bijelu barski stolac i dohvatio martini s crvenim kišobrančićem sa šanka.

''Ha-ha. Daj, ozbiljno, čitala sam da su ubojite.'' – govorila je zabrinuto, zašto ju to uopće brine? Tko još razmišlja o ribama, ako si na kopnu? Žene. 

''Znam.'' – rekao sam dok sam ispijao martini iz slamke za koju se još uvijek čudim kako sam je uspio zgurati u taj maleni dio s tekućinom. 

''Tko još pije martini na slamku?'' – upitala je s rukama na bokovima.

''Ja.'' – pogledao sam je i nakesio se. Zakolutala je očima i izvalila se na kauč. 

''Tata me zvao.'' – rekla je nesigurno. Taj lik mene mrzi! Ubit će me. Još se ne bih čudio da me prijavi da sam mu kidnapirao kćer, da zove FBI, CSI, Mentalista i što ja znam... Možda Dr. Housea ako sam joj slučajno naudio. Možda misli da sam terorist koji im je upao u živote da bi ih sve jednog po jednog ubijao.