Nothing is impossible ( Neymar's ff - Croatian )

27. You're mine

Neymar's POV

Došao sam u Barcelonu u 17 sati. Kasno sam se probudio, kasno sam ručao, kasno sam stigao. Želio sam nazvati Jessicu, ali sam pretpostavio da mi se neće javiti, pa evo, razmišljam već pola sata da nazovem Juliu. Trebao bih nazvati Marcelu da mi ona pomogne. Ona kuži te ženske probleme, a možda i smisli kako da Jessici odnesem klavir. Krenuo sam je nazvati kada se začulo zvono na vratima. Tko je već saznao da sam tu? Vratio sam se prije sat vremena. Ustao sam se i došao do hodnika te se javio na interfon.

''Da?'' – javio sam se.

''Otvaraj.'' - začuo sam dobro poznati ženski glas. ''Debilu.'' – dodala je Rafaella. Nasmiješio sam se i prekinuo. Otvorio sam joj vrata ograde, a za par sekundi je i pokucala. Otključao sam i pustio je u kuću. Uletjela je unutra i sjela na kauč. Bez pozdrava, kao da sam proziran.

''I, što misliš napraviti?'' – okrenula se i pogledala me.

''Što mislim napraviti?'' – zbunjeno sam je pogledao.

''Ja tebe pitam!'' – izderala se, a meni je sve odzvonilo u ušima. ''Što misliš napraviti s trudnom ženom koja je nakon toliko vremena opet u istom gradu kao i ti!?'' – raširila je ruke. Pokunjio sam se i stisnuo usne. ''Tako sam i mislila.'' – ljutito je kimnula glavom i ustala se. Hodala je prema kuhinji i dodala; ''By the way; imaš kofere vani pa ih unesi kasnije.'' – rekla je. Misli ostati ovdje?

''Kofere?'' – namršteno sam je pogledao.

''Aha!'' – povikala je iz kuhinje. Brzo sam došao do nje.

''Misliš ostati?'' – namrštio sam se dok je ona kopala po frižideru. Ona mi nikada ne kopa po frižideru. Što ako je trudna? Ubit ću onog tko je kriv. Ukrast ću nekome kamion i slistiti ga sa zemljom.

''Naravno. Ne misliš valjda da ću te ostaviti samog? Prošli put – kada je situacija bila deset puta bolja – popio si sav alkohol koji si imao u kući.'' – okrenula se s podignutom obrvom izvadivši milkshake iz frižidera.

''To je moje.'' – uperio sam prst u plastičnu čašu sa slamčicom koju je Rafa držala u ruci.

''Zaboli me.'' – mahnula je rukom i sjela za barski stolac.

''I da znaš, od tada sam bacio sav alkohol iz kuće.'' – rekao sam ponosno.

''Aha.'' – napućila je usne i listala po mobitelu. ''Misliš da ja ne znam za tvoju ''tajnu zalihu''?'' – pogledala me. Ubit ću Marcelu.

''Nije ''tajna zaliha'', već zaliha za crne dane.'' – ispravio sam je. Kad se već zna, neka se zna.

''A sada su kao dani ružičasti?'' – uzdahnula je.

''Ne pomažeš mi.'' – rekao sam i sjeo za stolac nasuprot nje, s druge strane pulta.

''Nitko tebi ni ne bi trebao pomagati. Imaš sreće što imaš mene.'' – rekla je.

''Nije Bruna bila moja najbolja prijateljica...'' – prošaptao sam sebi u bradu.

''Pa bila je prije nego što je postala psihopat! I kao da je to sada bitno – ti si nju prevario, bila Bruna ili neka sasvim deseta – prevario si Jessicu!'' – opet se počela derati. Jako je živčana, još jedan znak trudnoće. Buljio sam u pult i šutio. ''Što ćeš napraviti?'' – pogledala me.

''Nabaviš mi pokretni klavir?'' – uzvratio sam.

''Uozbilji se i odgovori mi.'' – ubrzano je treptala. To inače radi kada stvarno popizdi. Jednom sam, kada je išla u peti razred, rekao mami u koga je bila zaljubljena i rekla je: ''Zašto si to rekao, odgovori mi?'' i počela ubrzano treptati – nakon toga je uslijedio šamar. Sada je previše udaljena od mene za takvo što. Nadam se.