AGRESOR - (UREĐUJE SE)

Prolog

¤

Dok lenjim pokretom ruke sipam kafu iz aparata u svoju omiljenu šolju u pozadini čujem buku koja mi samo otežava ovo sumorno jutro ponedeljka. U pitanju su besne psovke komšija iz okolnih stanova, drčno lupanje vrata nezadovoljnih ranoranioca i histerično vrištanje razmažene i nezahvalne dece.

Prinosim ivicu šolje usnama kako bi me kafa umirila.
Postoji li osoba koja istinski voli ponedeljak?

Polako i tiho spuštam polu praznu šolju na kuhinjsku radnu površinu. Približavam se prozoru kako bih imala bolji i lepši pogled na izlazak sunca, i iako moja nervoza ne odlazi nikuda, na licu mi se pojavi skromni smešak. Svež vazduh obujmi moje lice i kao da me privuče još bliže prozoru gde mogu da čujem kola koja idu niz ulicu, pse koji laju u parku i neki neprijatan kikot devojaka koje iz ove perspektive izgledaju kao da se vraćaju sa veoma zanimljive pijanke. Sama pomisao na školu vuče me u depresiju.

"Otkud ti ovako rano?"-izvijem obrvu na samu pojavu mog očito nenaspavanog starijeg brata. Kosa mu je u haosu i sav je pogužvan. Posmatram ga kako zbunjeno prilazi aparatu za kafu u nadi da će pronaći nešto kofeina za svoj izmoreni um koji muči na faksu.

"Letnji raspust je gotov."-njegov zbunjeni pogled mi govori više od hiljadu reči.-"Ovo je druga nedelja kako sam krenula u školu...?"-izgled lica mu je i dalje zbunjen kao i pre.-"Baš tebe briga, ti tek ideš na odmor."

Njegova predavanja počinju tek sledećeg meseca, to nije fer. Ali oprostiću mu to što je zauvek prestao da mrzi septembar, jer znam da mu uopšte nije lako na fakultetu.

"Koji je danas dan?"-upitno me pogleda nakon dugog i ukusnog gutljaja kafe.

"Ponedeljak. Izgubio si kalendar ili?"-dobaci mi nešto sarkastično dok ja brzim korakom odlazim do svoje sobe.

Otkako sam pre tri godine upisala ovu školu, nisam imala ni jedan dan apsolutnog mira u svom životu. Otvaram orman i izvlačim duks i tamne farmerke.
Već sam četvrta godina srednje škole, ne mogu da verujem da nemam pojma šta želim da radim sa svojim životom. S jedne strane volela bih da pratim hrabre korake svoga oca i izgradim uspešnu karijeru, a s druge strane volela bih miran i tih život negde van ovog mesta.

"Kad krećeš?"-moj dosadni brat Mark promoli svoju neurednu frizuru u moju sobu.

"Za petnaestak minuta, zašto?"-stavljam svesku u ranac i povlačim rajfešlus.

"Ponesi doručak, na stolu je. Oni se vraćaju večeras."-osetim njegovo okolišanje u glasu. Promukao je, to je očigledno. No naši roditelji neće imati pojma od čega mu je glas takav. Biće da je prehlada.

"Napravio si mi doručak?"-izvijam obrvu dok vezujem kosu, a on je i dalje u istom položaju i ja kao da ga namerno mučim očekivajući njegov interesantan predlog... Jer zaista je tako.

"Samo nemoj da..."

"Neću pominjati ovaj veoma zanimljiv vikend koji sam provela kod Elene, ne brini."-pre no što sitgne da iskaže bilo kakav vid zahvalnosti prekidam ga s zlim smeškom.-"Ali moj si dužnik."

"Uvek moraš da budeš toliko zla?"-prevrćem očima dok on glumi pravu kraljicu drame.

"Zakasniću zbog tebe."-prebacujem ranac preko ramena i skidam telefon sa punjača.

"Ajde, ajde, zloće stižu na vreme."-blago ga udaram u prolazu a onda napušta stan. Nemam vremena za zaključavanje vrata, uostalom nije kao da će ga neko ukrasti...
Čak šta više mislim da bi im bila veoma zahvalna da tako urade.

Spuštam prst na dugme pored vrata lifta i strpljivo čekam stari i spori lift naše zgrade.

Moj brat Mark ume da bude veoma zanimljiva osoba. Ume da bude, ne mogu da garantujem da je uvek takav. Njega bih najradije i najlakše opisala kao tipičnog studenta, zaljubljenog u pivo i neku krimi seriju na netu. Kada izlazi iz stana uglavnom visi po kraju sa njegovim najboljim ortakom koji je... isuviše čudan i nebitan da bih ga sada pominjala.