AGRESOR - (UREĐUJE SE)

31. To

z a p r a t i t e m e : @lovewolfs3

uživajte u nastavku, očekujem usputne komentare xo

31. TO

Čitave nedelje nisam išla u školu. Od doktorke sam izričito tražila opravdanje zbog navodnog preforsiranja i umora. Kao simptome navela sam i nenaspavanost, bol u glavi i mučninu. Danas nisam otišla na razgovor sa psihologom koji mi je zakazala, jer imam pametnija posla.

Stajem pored štanda toplih napitaka i guram ruku u džep kako bih izvukla novac. Starija ženica me posmatra dok prilazi bliže putlu kako bi me uslužila.

"Kafa."-klimne glavom i blago se osmehne.

"Na televiziji su rekli da će otopliti uskoro, kažu da zima neće biti toliko jaka."-tada me zapljesne i miris tople čokolade. Nisam je pila godinama. Sećam se kada sama kao klinka išla kod roditelja mog oca, svo četvoro bi se pokupili i tokom zimskog raspusta proveli nekoliko dana tamo. Mark i ja smo se uglavnom igrali, baka je pekla kolače a mama je čitala knjigu u uglu prozora. Deda i tata su često pričali o tatinoj karijeri i daljim planovima, uživali su u dugim šetnjama šumom.

"Sumnjam, i dalje je hladno."-tužno sam rekla a ona mi je pružila vrelu kartonsku čašu kafe.

"Zadržite kusur."-odlučila sam da prepešačim par ulica. Frustrirala me je sama pomisao čekanja autobusa i gužve smrznutih namgrođenih ljudi. Kao da sam ja nešto bolja. Možda je baš zato bolje da utrošim par dodatnih minuta na pešačenje i možda se čak i zagrejem.

Mrzim zimu, podseća me na radost detinjstva i količinu sreće koja bi me obuzela dok sam uživala u zimskim čarolijama. Dok smo se spuštali sankama niz omanje brdo blizu dekine kuće. Čvrsto bih se držala za Marka a onda bi se u trenu sjurili nizbrdo. Oboje bi vrištali od sreće a na samom dnu bi se uvaljali u sneg i kikotali se s čitim pogledom na vedro nebo. Podseća me na naivnost zadnjeg zimskog raspusta provedenog uz kamin dedine tople kuće, ali i nesreću koju je taj raspust doneo. Na tatu koji plače u ćošku i baku koju po prvi put vidim u crnini. Podseća me na mamu koja razgovara telefonom u spavaćoj sobi, a zatim pokušava da uteši tatu. A onda i na Marka koji me je zamajavao pričom o sankanju dok smo išli do komšinice iz kuće pored kako bi gledali crtaće. Zima je period kada sam prvi put izugbila nekog meni dragog, zato je prezirem. Iz dna duše.

"Ne kasnim."-uzimam gutalj kafe a on klimne glavom. Ne gleda u mene već u neku grupu ljudi i pažnja mu je u potpunosti posvećena njima. -"Zašto si hteo da me vidiš?"

"Hoću da pričamo."-klimnem glavom. Slušam ga, zašto onda ne počne da priča? I zašto ne prestaje da gleda u tu grupu? Kakav frik.

"Zašto smo ovde?"-mrmljam pre no što dopustim vreloj kafi da mi ugreje grlo. I dalje se osećam bolesno, a najgore je to što znam razlog.

Nisam bolesna, ne curi mi nos i nemam temperatura. Nisam povraćala i nisam hodala bosa po parketu. Samo sam tužna i razočarana, u sebe. U sve. Nakon što mi je Kijan spustio slušalicu uopšte se nismo čuli. Kejleb me je pozvao da vidi kako sam, ali razgovarali smo vrlo kratko. Skoro da i nismo pričali o Kijanu, jer mi se Kejleb poverio šta se dešava u školi. Pričao mi je ono što ne možđe da kaže Kijanu jer misli da ga on neće razumeti. Ali sam ga ohrabrila da to ipak uradi jer zasigurno znam da će ga Kijan podržati. Krivo mi je što se nismo čuli, a opet... sve što je Kejleb rekao je da je namršten i ćutljiv.