AGRESOR - (UREĐUJE SE)

45. Noć za pamćenje

Stigao je 45. deo, koji sadrži neke možda eksplicitne detaljčiće ali mislim da će vam se dopasti... Poruka autora na kraju, uživajte! Ostavljajte usputne komentare, želim da čujem utiske!

45. Noć za pamćenje

U ponoć? U ponoć stvari postaju komplikovane, dlanovi se znoje a srce otkazuje. U ponoć se sudaraju kristalne čaše ispunjene alkoholom, razmenjuju se česetitke, zagrljaji. U ponoć ja prestajem da živim život preplašene devojčice, koja se boji istinske ljubavi.

Uzimam stvari u svoje ruke i lomim distancu između nas.

Od ponoći počinjemo mi.

"Ostalo ti je još samo par minuta..."-Kijan izgovori polako, dubokim glasom kojim me zavodi još od prvog dana. Imam li dovoljno hrabrosti na ovako veliki korak? Sigurna sam da ga želim, u potpunosti. Ali želi li on da pređe granicu, pokida bedeme i...

"Sećaš se kada si mi u kolima rekao da si mi prećutao nešto?"-upitam tiho, dlanovima nervozno popravljajući materijal već pomalo izgužvane haljine. Ovo je tako svečana prilika. Možda bi bilo bolje da je u pitanju dan, kao i svaki drugi.

"Da, Meg. Sećam se."-na tren izgleda zabrinuto ali to vešto krije staloženim izrazom lica. Posmatra me smireno, ali... znam da pokušava da me pročita, da razume šta o voga puta nije u redu.

"Volela bih da si mi rekao, jer-"-duboko udahnem, vazduh oko nas postaje sve teži i teži. Ne znam da li ću moći da podnesem da me odbije.-"Sada ja imam nešto da kažem tebi, i ne znam da li bi voleo da prećutim ili ne, ali..."

"Zašto? Šta nije u redu?"

Svašta, sve. Sve, dok sam ovako daleko od tebe i gledam te tvoje savršene čokoladne oči ispunjene brigom. Sve dok ljubiš druge, dok njima dopuštaš da te drže za ruku. Sve, čak i onda kad druge gledaju tebe pohotnim pogledom a ja stojim sa strane, sasvim nebitna u toj priči. Nije u redu, ne dopada mi se. Mrzim to! Poželela bih da im prospem zube umazane vrištajuće crvenim karminom, nateram ih da progutaju ogromne bočice parfema koje su potrošile odjednom i da im počupam natapiranu izblajhanu kosu s glave. Želela bih da ne postoje, da nisi tako jebeno privlačan i da ne ludim za tobom. Nije u redu to što ne znam šta bi mislio o tome. To što me činiš ovako slabom! Eto, to nije u redu!

On obazrivo spusti pogled na ručni sat, odmeravajući preostale sekunde.

"Dosta toga nije u redu, i ne dopada mi se to."-govorim glasno i jasno iako me trema i nervoza udruženo guše.

"Pojasni mi, možeš da mi kažeš."-zastaje, spušta glavu a pogled mu pada na pod.-"Znaš koliko mi je stalo do tebe... koliko te volim."-mrmlja tiho a ja se široko osmehnem. I više ne mogu da čekam ponoć, čak ni tih par mršavih sekundi koje nas dele od iste. Sad ili nikad.

Podignem dlanove do njegovog vratai lagano ga privučem sebi. Dovoljno da mogu da ga dohvatim, dok stojim na prstima. Čoveč je veoma visok. Njegove ruke se istog trena smeste na moj struk, i ne prođe ni sekunda a naša lica su jedno pred drugim. Nos mu je oslonjen na moj. Povijen je, jer sam odjednom užasno niska. Osloni čelo na moje, i onda se trapavo osmehne. Dah mu se oseti na pepermint i penušavi šampanjac koji nas je i doveo ovde.