AGRESOR - (UREĐUJE SE)

54. Baš poput nje

Novi deo je tu, baš kao što sam obećala. Nadam se da sam vam ulepšala nedelju i da ćete maskimalno uživati u ovom delu. Takođe želim da vam se zahvalim na čitanju kao i svakom vidu podrške koji ste mi pružili! Želim da znate da me ne samo oraspolože, već dodatno motivišu svi voteovi i komentari koje ostavljate - te sam neizverno zahvalna na istim!

Dosta čavrljanja, vreme je da pređemo na deo a vi ne zaboravite da obratite pažnju na poruku autora pri dnu! 

K o g a v o l i a g r e s o r?

54. baš poput nje

"Uistinu mi nije jasno zašto."-namćorasto kažem pa okrenem glavu u stranu sklanjajući pogled. Ne želim da vidi dilemu, niti preispitivanje sopstvenih odluka s kojim se borim. Ne želim da primeti koliko je zaista loše, strašno ne želim.

"Zato što dugo nismo."-namrštim se nakon što žustro provrtim glavom. To je očajan razlog! Čak šta više, ne samo da je očajan već je i providno lažan razlog. Znam šta se krije iza njegovih namera, i nije kao da očekujem da mi to otvoreno kaže ali makar ne mora da bude lažov što se tiče toga.

"Ma da."-promrmljam stegnuvši pesnicu u krilu. I dalje me bole neka mesta na telu, jedva sam uklonila razdražljivo crvenilo sa obraza a plavoljubičasta masnica je tek krenula da nestaje sa mog stomaka.

"Uostalom, jede mi se ona fenomenalna pita s jabukama."-moj brat je msireno držao volan, razmišljajući o kojekakvim glupostima, dok nas je vozio do njegovog omiljenog restorana. Kada sam poslednji put bila u blizini, popila sam brutalne batine. Od strane Stivenovih ljudi, ironično. Ne želim baš da se vraćam tamo, radije ne.

"Kako je Elena?"-promuklo pitam razmišljajući o svojoj najboljoj drugarici. Iako ta prokleta reč polako bledi, Elena je zaistai dalje važan faktor mog života. Ili je bila važan faktor a ja sam trapavo propustila njeno ocepljenje od mene i mog tragičnog života.

"Lepo, provela je poslednjih par dana popunjavajući prijave za upis."-zaista mi je stalo do nje. Uopšte nije loša, čak šta više, činjenica što trpi mog brata seronju je ustvari merilo njenog praga tolerancije, koji je izgleda mi nenadmašan. Ponekad joj se divim. Upis? Jebote, upis.

"Oh, da. Gde se sve prijavila?"-poznavajući nju verovatno je poslala prijave na brdo fakulteta. Nije kao da će ona stvari prepustiti slučaju. Iako sam jako dugo mislila da je u pitanju pritisak porodica ona mi je sasvim slučajno dokazala da grešim. Sama je želela da uspe, ali ne u sferi uspešne žene sa dobro izgrađenom karijerom i čvrstim tlom pod nogama već... Više kao neko ko je uspeo. Uspeo da slomi predrasude kojima je zatrpavan, jako jako dugo.

"Nisam siguran mogu li ih prebrojati na prste."-promrmlja zbunjeno.-"Mislim da je čak i moj faks uzela u obzir."-na trenutak njegov ton mi zazvuči zajedljivo i nezadovoljno ali pokušam da odbacim tu suludu ideju.

"Sigurna sam da će je primiti na većinu, ako ne na sve..."

"A ti?"

"Ja?"-promrmljam zbunjeno. Ne smem da mu kažem, i ne samo zato što se plašim njegove burne bolne reakcije. Ne smem da mu kažem kako mu ne bi izletelo pred našim roditeljima a pogotovo ne pred tatom. Može biti veoma potrešen s obziorm da mu zdravstveno stanje još uvek nije sasvim stabilno. Ne želim da se uzrujava zbog mene i mojih tvrdoglavih odluka koje ću na kraju moći okačiti mačku o rep.

"Da ti, šta ti imaš u planu?"-okrzne me pogledom a ja se sva unervozim. Ne želim da mu kažem, ma ne mogu! Ne samo da će poludeti već će da urgira da ne bih uspela.