AGRESOR - (UREĐUJE SE)

42. U planinama I

Poruka autora na kraju, kao i po običaju. Ne zaboravite da ostavite vote ako vam se deo dopadne a mišljenje obavezno u komentare! :) 

42. U planinama  I

Krišom sam pogledala u Kejleba preko retrovizora. Gledao je u nju, ili je možda ipak žmurio. Verovatno je dremao, uživajući u tome što je ovog puta lišen vožnje. Autom je strujala tiha, mirna muzika. Kijan je vozio lagano umerenom brzinom. Nije silio krivine i izgledao je potpuno smireno. Ja sam ga posmatrala skrivenim pogledom znatiželje, ušuškana u toplo ćebe koje mi je obezbedio poznavajući moje povremeno užasno podnošenje hladnoće. Klima je bila uključena slabo, grejući njega. On  jedini nije bio pokriven, mada on je definitivno najbolje podnosio hladnoću. Izgledao je kao da ovako može zauvek. Uopšte se nije mučio, niti naprezao. Divila sam se načinu na koji je rukovao volanom.

"Zašto ne spavaš?"-nije se ni okrenuo, ma nije me ni okrznuo pogledom pre nego što je progovorio.

"Pravim ti društvo."-šapmula sam a on je samo nastavio smireno da posmatra put.

"Ćutiš, a isprva mi nije bilo jasno zašto."-nije?

"Smislio si zašto?"-želela sam da razgovaram s njim, ali nisam želela da mu ispričam sve ono što se desilo. Barem ne sada. Želela sam mira još malo, makar još samo malo.

"Odlučio sam da živim u neznanju."-sklonila sam pogled s njega i fokusirala se na put.

"Prija mi ova tišina."promrmljala sam iskreno.

"Ova?"-osmehnuo se blago.

"Nije neprijatna."-priznala sam oduševljeno. Čudno između mene i Kijana? Neprijatno? Hm, to bi bilo veoma škakljivo.

"Ah, to je jer znam da sam zajebao."-iako se našalio, čula sam dozu ozbiljnosti u njegovom tonu, glasu. Nije se preterano osmehivao, iako sam primetila polu osmeh prisutan na njegovom lepom licu. Nije želeo da pretera. Shvatao je koliko mi je bio bitan i verovatno koliko sam razočarala zbog onog što se desilo s njim na maskenbalu.

Nisam znala želim li da mu kažem dok se putovanje ne završi. S jedne strane bila sam očajna za njegovim savetom, mišljenjem ali... S druge strane stajala je potpuna kontradiktornost. Želela sam da prećutim sve ovo kako bih uživala u dobrom odmoru s njim, s njima. Činili su da se osećam lepo, prihvaćeno i voljeno. Kao član porodice, a to za mene nije imalo cenu.

"Za par kilometara napravićemo pauzu, da uzmemo gorivo."-najavio mi je zvanično a ja sam kratko klimnula glavom. Jaknu sam gurnula ispod nogu, jer bi mi bilo pretoplo da i nju imam na sebi. Njegova je okačena na njegovo sedište. Nosio je veoma komfornu odeću, trenerku i tanji duks s učkurima koji su držali kapuljaču. Izgledao je predobro, prezgodno. Nije bilo bitno šta nosi, tu nije bilo sumnje. Definitivno.

"Taman, da piškim."-izjavila sam sasvim nesvesno a on je klimnuo glavom s razumevanjem. Nije se nasmejao, niti me začikavao. A ja sam ostala u potpunom čudu jer sam mu to rekla. Uopšte nije bilo neophodno.

"Ako ti se ne sviđa, promeni."-pogledao je na stanicu radia a ja sam se osmehnula.

"Ekstra je."-u pitanju je bila njegova omiljena radio stanica. Uz ovo je učio, vežbao, kuvao, sređivao, sve. Živeo je uz muziku koju biraju ljudi u gluvoj sobi ove radio stanice. Vremenom sam se i ja navukla na istu, ali radije ne bih o tome.

"Da li da ih budimo?"-napokon me je pogledao. A ja sam poželela da zadrži svoj pogled na meni zauvek. Sebično, znam. Te čokoladne oči budile su čitav zoološki vrt u mom stomaku, jednim običnim pogledom.